Birači na britanskom referendumu moraju da shvate da je Evropska unija, od prvog dana, stvorena kako bi se izgradila savezna superdržava.
Kako se rasprava oko predstojećeg EU referenduma nastavlja, možda bi za početak bilo pametno setiti se kako je Britanija dovedena do članstva. Čini se da većina ljudi nema pojma zašto bi jedan od pobednika Drugog svetskog rata trebalo da postane gotovo očajan da bi se pridružio ovom „klubu“. Šteta, jer je odgovor na to pitanje ključan za razumevanje zašto je EU tako pogrešila.
[adsenseyu1]
Čini se da većina studenata misli da je Britanija bila u velikim, ekonomskim problemima i da je Evropska ekonomska zajednica – kako se tada zvala – pružala „ekonomski motor“ koji bi mogao da oživi britansku ekonomiju. Drugi opet veruju da je Britanija posle Drugog svetskog rata želela da preoblikuje svoj geopolitički položaj dalje od carskog i što bliže ka realističnijem položaju u srcu Evrope. Nijedan od ovih argumenata, međutim, uopšte nema smisla.
EEZ 1960-ih i 1970-ih nije bila u stanju da obnavlja ničiju ekonomiju. Većinu svojih neznatnih resursa potrošila je na poljoprivredu i ribarstvo, a nije imala ni sredstva ni politike da stvori ekonomski rast.
Kada je došlo do ekonomskog rasta on nije stigao iz EU. On je nastao iz reformi koje su uvele pojedine zemlje, a kopirale ih druge. Politika EU je uvek bila irelevantna ili pozitivno štetna (kao što je to bio slučaj sa evrom).
Niti je britanski rast ikada zaostajao za evropskim. Ponekad je čak bio ispred. 1950-ih godina zapadna Evropa imala je stopu rasta od 3,5 odsto; u šezdesetim godinama prošlog veka iznosila je 4,5 odsto. Ali, 1959. godine, kada je Harold Makmilan preuzeo vlast, stvarna godišnja stopa rasta britanskog BDP-a, prema Kancelariji za nacionalnu statistiku, bila je gotovo šest odsto. Ponovo je bila gotovo šest odsto kada je De Gol stavio veto na britansku prvu molbu za pristupanje EEZ-u 1963. godine.
[adsenseyu4]
1973.godine, kada je Britanija pristupila EEZ, godišnja, nacionalna, realna stopa rasta bila je rekordnih 7,4 odsto. Sadašnja kancelarka bi umrla za takve brojke. Dakle, argument ekonomskih problema ne stoji.
Šta je sa geopolitikom? Koji argument bi ih natrao da se, između ostalih, pridruže protivnicima Drugog svetskog rata – Belgiji, Holandiji, Luksemburgu, Francuskoj, Nemačkoj i Italiji?
Četiri od tih zemalja nisu imale nikakvu međunarodnu težinu. Nemačka je bila okupirana i podeljena. Francuska je u međuvremenu izgubila jedan kolonijalni rat u Vijetnamu, a drugi u Alžiru. De Gol je došao na vlast da spasi zemlju od građanskog rata. Većina realista je sigurno te države smatrala gomilom gubitnika. De Gol je istakao da Britanija ima demokratske političke institucije, svetske trgovinske veze, jeftinu hranu iz Komonvelta i globalnu silu. Zašto bi želela da uđe u EEZ?
Odgovor je da su Harold Makmilan i njegovi najbliži savetnici bili deo intelektualne tradicije koja je spasenje sveta videla u nekom obliku svetske vlade zasnovane na regionalnim federacijama. Takođe je bio blizak poznanik Džin Moneta, koji je verovao u isto. Stoga je Makmilan postao predstavnik evropskog federalističkog pokreta u britanskom kabinetu.
U govoru u Donjem domu, čak se zalagao za Evropsku zajednicu za ugalj i čelik (ECSC) pre nego što je stvar objavljena. Kasnije je dogovorio potpisivanje Ugovora o pridruživanju između Velike Britanije i ECSC-a, a upravo je on obezbedio da britanski predstavnik bude poslat na pregovore u Briselu praćene konferencijom u Mesini, koja je rodila EEZ.
[adsenseyu1]
Krajem 1950-ih gurao je pregovore u vezi sa Evropskim udruženjem za slobodnu trgovinu između članova EEZ. Tada, kada je general De Gol počeo da pretvara EEZ u manje federalističko telo, preuzeo je rizik da podnese potpunu britansku kandidaturu za članstvo u nadi da će frustrirati Golove ambicije.
Njegov cilj, u savezu sa američkim i evropskim zagovornicima federalističkog svetskog poretka, bio je da spreči nastalu francusko-nemačku alijansu koja je viđena kao francuski i nemački nacionalizam.
Monet se u nebrojenim prilikama potajno sastajao sa Hitom i Makmilanom kako bi olakšao ulazak Britanaca. Zapravo, on je bio obavešten pre britanskog parlamenta o uslovima za britanski pristup Evropi.
Uprkos savetu lorda kancelara, Lorda Kilmuira, da bi članstvo značilo kraj britanske parlamentarne suverenosti, Makmilan je namerno obmanuo Donji dom parlamenta i praktično sve ostale da su u pitanju samo mali komercijalni pregovori. Čak je pokušao da prevari De Gola da je anti-federalista i blizak prijatelj koji će srediti da Francuska, poput Britanije, dobije rakete Polaris od Amerikanaca. De Gol ga je prozreo i stavio veto na zahtev Britanaca da uđu.
Makmilan je ostavio Edvarda Hita da preuzme stvari dalje, a Hit je, zajedno sa Daglasom Hurdom dogovorio – prema Monetovim spisima – da stranka Tori postane (tajni) korporativni član Monetovog akcijskog odbora za Sjedinjene Države Evrope.
Prema Monetovom glavnom pomoćniku i biografu Fransoa Dačinu i laburističke i liberalne stranke su kasnije to učinile. U međuvremenu, Erl Gosford, jedan od Makmilanovih ministara spoljne politike u Domu lordova, zapravo je obavestio Parlament da je cilj spoljne politike vlade bio svetska vlada.
[adsenseyu4]
Monetov Akcioni komitet je takođe dobio finansijsku podršku CIA-e i američkog Stejt departmenta. Angloamerička tvorevina je sada bila posvećena stvaranju saveznih Sjedinjenih Država Evrope.
Danas je to još uvek slučaj. Snažni međunarodni lobiji već rade na pokušaju da dokažu da će svaki povratak demokratskoj samoupravi Velike Britanije doneti propast. Američki zvaničnici su već primorani da kažu da će takva Britanija biti isključena iz bilo kakvog sporazuma o slobodnoj trgovini sa SAD-om i da je svetu potreban trgovinski ugovor TTIP koji je predodređen za opstanak EU.
Srećom, republikanski kandidati u SAD-u postaju evroskeptici i magazini poput National Interest pišu o slučaju Brexit. Međunarodna koalicija koja stoji iza Makmilana i Hita će se susresti sa mnogo težim okolnostima tokom ovog perioda – posebno imajući u vidu očigledne teškoće evrozone, neuspeh migracione politike EU i nedostatak bilo koje dosledne bezbednosne politike EU.
Ono što je najvažnije, kada se britanska javnost jednom obmane, biće mnogo teže obmanuti je ponovo zaključuje analizu britanski „Telegraf“.
Webtribune.rs
