Zašto je naručeni Oskar propao? Nekoliko dana pred odlučivanje o dobitniku javila se Hilari Klinton. Njen tvit od milion dolara u korist „Aide“ bio je vrhunac licemerja koje čak ni Holivud nije mogao da svari.
Neuspeh Bakira Izetbegovića da se domogne Oskara za strani film i tako poentira priču o navodnom genocidu u Srebrenici jula 1995. najveće je razočaranje za neoliberalni lager sveta, koji već godinama podržava ovaj megaprojekat.
Sasvim otvoreno, drsko i bez zazora Izetbegović se na špici filma potpisuje kao njegov glavni mentor, sponzor i lobista, predvodeći podužu listu institucija, firmi i ličnosti koje promovišu ovo preduzeće (gde se, ispred Bakira, našla i rahmetli Borka Pavićević), uz javnu ustanovu TRT (Turska radio-televizija), pravog producenta ovog filma, i ne znam već koliko evropskih filmskih centara moći.
Cela jedna međunarodna koterija – koju predvode Nemačka i Turska na čelu sedam drugih NATO zemalja – iz petnih žila gurala je „Aidu“ sa najmanje četiri miliona evra ne bi li održala u životu mantru o „srebreničkom genocidu“ (ova sintagma ponavlja se sa neviđenom upornošću u većini kritika i „estetika filma“ juče i danas), sve u ime propisanog, sveobuhvatnog sporazuma o srpskoj krivici, koji je trebalo da na kraju potvrdi i Oskar.
Glavni smisao „Aide“
To se, međutim, nije dogodilo. Može se reći da je time propala i glavna ideja ovog projekta, koja nije u empatiji, solidarnosti i lanjskim snegovima Žbanićeve, nego je ovako formuliše sarajevski profesor Hamza Karčić:
„Medij za dosezanje globalnog značaja je igrani film. Ako film osvoji Oskara, to bi bilo od presudnog značaja za priču o Srebrenici, ali i u borbi protiv poricanja genocida“, piše on za zvaničnu tursku novinsku agenciju „Anadolija“.
Eto, to je glavni smisao „Aide“: jedna čisto politička agenda, a nikakvo „uosećavanje“ i „emocionalno stapanje osobe sa objektom svog estetskog doživljaja“, kako bi htela Bakirova filmska princeza, koja je naučila da umiljato, ali masno laže još od „Grbavice“ (2006), nagrađene berlinskim Zlatnim medvedom posle jedne uspešnije kampanje.
Zašto je sad naručeni Oskar propao? Nekoliko dana pred odlučivanje javila se još i Hilari Klinton (čiji je bračni drug, zajedno sa Alijom Izetbegovićem, bio pravi tvorac srebreničke tragedije). Njen tvit od milion dolara u korist „Aide“ bio je vrhunac licemerja.
Iako nimalo gadljiv na političke ujdurme, Holivud je sa gunđanjem reagovao na ovaj gaf. Što je mnogo, mnogo je – enough is enough – pokazala je Akademija i okrenula se listom danskom filmu „Još jedna tura“ Tomasa Vitenberga, (marketinški inače superiornom), što još jednom svedoči o stvarnom rejtingu babaroge, koja je umislila da posle smene u Beloj kući opet igra neku ulogu.
I o Holivudu i o Oskaru već smo ovde, i drugde, pisali dovoljno. Usvajanjem novih pravila („moralnog besnila“, kaže Nikita Mihalkov), Oskar je, posle višegodišnjeg urušavanja, definitivno izgubio svaki umetnički ugled i značaj. Postao je pravo „vulkansko grotlo globalističke ideologije“, kaže dobro jedan naš dopisnik: Veliki brat sveobuhvatne i obavezujuće političke korektnosti.
Ako ćemo pravo, to je oduvek i bio, samo što je sad pokazao svoje zastrašujuće totalitarne i rasističke performanse. Zbogom takvom Oskaru rekli smo još davno ovde, ne što je slučaj oko „Aide“ nešto promenio, nego zbog „zla domaćega“, za koga bi holivudska parada bila prilika da ovde bezmerno seiri, na čelu sa dvoje ovdašnjih glumaca, kojima ostavljamo sve njihove etičke probleme.
Prevarni konstrukt događaja
Notorna istina je da je svaki uspešan propagandni film pažljivo organizovan skup laži, u šta spada prećutkivanje, zaobilaženje i izvrtanje zbilje; vrednost ovakvog dela povećava se što je takvo skrivanje filmski uverljivije. Takav je slučaj sa „Aidom“. Nema tu velikih oscilacija, a fikcija često liči na svoje uzore. Žbanićeva je to prilično savladala:
„Moj profesor Haris Pašović mi je kazao da ne pravim dokument za Hag, da je film umetničko delo koje mora govoriti svojim, filmskim jezikom. Tada sam naučila da činjenice koje postoje proverim, ali da ostavim ono što je važno za film. Najvažnija je emocija. Ja hoću da ljudi iz kina izađu plačući“.
Dobro jutro! To da je film dobar samo kad stvara emocije saznala je tek od Pašovića iako su sve to opšta mesta već evo stotinu i kusur godina. Mora joj se priznati da je ipak ponešto i naučila. Žena koja se porađa u paklu logora jeste dobrodošao trik, koji uvek upali. Srbin kao zver u ljudskom obliku jeste stereotip, ali bolje funkcioniše ako pruža hleb izgladnelom narodu, a tamo sprema masakr… Od dve poluistine uvek ispada odlična laž. To je sama suština ovog filma.
Sve ostalo je već opisao Hasan Nuhanović, stvarni učesnik srebreničkog događaja, po čijoj knjizi je nastao scenario za „Aidu“:
„Nisam želeo da budem sudionik nečega što je iskrivljavanje istine o Srebrenici samo kako bi se za film dobila kakva prestižna međunarodna nagrada“.
Po svojoj suštini „Aida“ i nije ništa drugo: to je prevarni konstrukt događaja koji je imao sasvim druge uzroke, tok i posledice. Simbolička bit ove inscenacije jeste masakr žrtava u kino-dvorani neke škole. Umesto zraka filmske projekcije iz kino-kabine izbijaju duge cevi i seju smrt. Upravo ono što Holivud masovno čini već čitav vek. Na kraju neki iz kina izlaze plačući, baš kako hoće Jasmila.
Božidar Zečević (novosti.rs)
Božidar Zečević je srpski filmolog, istoričar filma, dramaturg i reditelj, profesor analize filma, član Evropske filmske akademije (Berlin), filmski kritičar Večernjih novosti i stalni saradnik nedeljnika Pečat
