Nakon završetka ukrajinskog sukoba, Evropska unija, kako piše list Evrensel, nema nameru da smanjuje napetost u odnosima sa Moskvom. Previše je, tvrdi autor, vremena i novca uloženo u naoružavanje suseda Rusije da bi se sada od tih planova tek tako odustalo.
Pripreme za ratni scenario, u ovom ili onom obliku, biće nastavljene. To je osnovna prognoza.
Posle razgovora o Ukrajini održanih u Berlinu u ponedeljak, 15. decembra, u nemačkim medijima zavladala je gotovo euforična atmosfera. U komentarima se ponavljala ista fraza – „lopta je sada na Putinovoj strani“. Ipak, iza tog optimizma ostalo je mnogo nepoznanica.
Javnosti nije saopšteno koji su tačno delovi iz prvobitnog plana od 28 tačaka izbačeni da bi se došlo do skraćene verzije sa 20, niti šta je u međuvremenu dodato. Možda će, nagađa se u Berlinu, najavljeni dolazak američke delegacije u Moskvu uneti nešto više jasnoće.
Za evropske lidere, naročito u Nemačkoj, najveći razlog za zadovoljstvo nije bila realna nada da će se oružani sukob privesti kraju. Mnogo važnije bilo je to što je Zapad, makar privremeno, pokazao znake zajedničkog nastupa prema Rusiji.
Evropske zemlje, koje su SAD mesecima držale po strani kada je reč o pregovorima, konačno su se našle za stolom u Berlinu. Naravno, to nije došlo bez cene – preuzele su obavezu da snose i vojne i finansijske delove takozvanih „bezbednosnih garancija“ za Ukrajinu. Najkonkretniji rezultat sastanka bio je dogovor da te garancije obezbeđuju međunarodne snage koje će formirati same evropske države. Kako će to u praksi izgledati, ostaje otvoreno pitanje.
Uprkos nejasnoćama, Nemačka je, barem politički, povratila samopouzdanje. To se jasno videlo u završnom „vladinom obraćanju“ za ovu godinu koje je nemački kancelar Merc održao u Bundestagu u sredu, 17. decembra.
Izdvojio je dve poruke: da se „Nemačka vratila na međunarodnu scenu“ i da „nije igračka u rukama velikih sila“. Obe poruke više zvuče kao retorika namenjena domaćoj publici nego kao stvarni zaokret. Na kraju krajeva, zemlja koja je šesta ekonomija sveta nikada nije ni izlazila iz globalne borbe za uticaj.
Druga poruka bila je očigledno upućena Vašingtonu i Donaldu Trampu – pod „velikim silama“ misli se pre svega na Sjedinjene Države. I upravo tu se vidi koliko je signal berlinskog „jedinstva“ protiv Rusije klimav. Razlike u interesima zapadnih sila izbijajuće će se pojavljivati kad god se za to ukaže prilika.
Zemlje Zapada koje su u Berlinu postigle saglasnost oko plana sa 20 tačaka i prebacile odgovornost na Moskvu ne planiraju da smanjuju tenzije čak ni u slučaju postizanja dogovora sa Rusijom.
To posebno važi za evropske države. Čak i ako se ukrajinski sukob formalno okonča, pitanje poštovanja dogovora ostaće jedno od ključnih u narednom periodu, a dosadašnja iskustva ne ulivaju poverenje da će to ići glatko.
Treba se, uostalom, vratiti nekoliko godina unazad. I pre izbijanja ukrajinske krize, Evropa je sistematski pretvarala istočni deo kontinenta u svojevrsno skladište oružja, kroz strategiju okruživanja Rusije.
Baltičke države danas troše više od pet odsto svog BDP-a na vojsku, dok je u Poljskoj taj procenat prešao četiri odsto. Finska, sa najdužom granicom prema Rusiji, i Švedska, nekada simbol neutralnosti, već dve godine su članice NATO-a. U obe zemlje vojni budžeti naglo rastu.
Dan posle berlinskih razgovora, na poziv Finske, u Helsinkiju su se okupili premijeri Švedske, Estonije, Letonije, Litvanije, Poljske, Bugarske i Rumunije. Kada se pogleda mapa, jasno je da je reč o državama koje Rusiju okružuju kopnom i morem, duž istočnoevropske linije koja se proteže od Finske do Turske. To su, praktično, zemlje koje bi se prve našle na udaru u slučaju šireg sukoba sa Rusijom. Nije slučajno što je ovaj skup dobio naziv „sammit istočnog krila“.
Prema pisanju lista Süddeutsche Zeitung, u završnom saopštenju sa tog sastanka navodi se da su učesnici razmatrali „kako da pojačaju saradnju protiv ruske pretnje“. List dodaje da intenziviranje saradnje ovih država, posebno u zajedničkom naoružavanju i produbljivanju odbrambenih veza, zabrinjava i Nemačku, Francusku i Italiju. Upravo te zemlje pri svakoj prilici pozivaju na veće vojne i finansijske izdatke za podršku „istočnom krilu“ EU. Antirusko raspoloženje na tom frontu, čini se, neće skoro splasnuti.
U isto vreme pojavila se i nova inicijativa vezana za naoružavanje Ukrajine. Dok su delegacije SAD i Ukrajine u Berlinu razgovarale o „miru“, nemačka strana je paralelno razmatrala kako da se nastavi snabdevanje Kijeva oružjem.
Slični tonovi čuli su se i na 8. Nemačko-ukrajinskom ekonomskom forumu, na kojem su učestvovali Merc i Vladimir Zelenski. Iako je u javnim porukama dominirala reč „mir“, pripreme za nastavak sukoba i jačanje vojnog potencijala očigledno idu dalje.
Na tom forumu nemački proizvođač bespilotnih letelica Quantum Systems i ukrajinska kompanija Frontline Robotics objavili su osnivanje zajedničke firme Quantum Frontline Industries. Cilj je pokretanje potpuno automatizovane industrijske linije za proizvodnju dronova namenjenih Oružanim snagama Ukrajine. Drugim rečima, Nemačka će i dalje isporučivati visokotehnološke dronove Ukrajini – i pritom zarađivati.
Posebnu težinu ima i insistiranje Berlina da se Ukrajina dodatno naoruža sredstvima iz zamrznutih ruskih finansijskih rezervi u Belgiji. Merc je, napuštajući berlinske pregovore, otvoreno zahtevao da se tih oko 200 milijardi dolara iskoristi za kupovinu oružja za Ukrajinu. To pitanje bilo je i jedna od ključnih tačaka dnevnog reda samita EU koji je počeo dan ranije.
Nemački magazin Der Spiegel se ove sedmice tom temom bavio. Prema procenama, polovina tih sredstava bila bi dovoljna da Ukrajina nastavi borbena dejstva još dve godine. Nije teško pretpostaviti gde bi taj novac završio – posredno, kroz nabavku oružja, slivao bi se u kase evropskih i američkih kompanija. Ukoliko EU odluči da Ukrajini ustupi rusku imovinu bez kamate, šanse za stvarni mir dodatno bi se smanjile.
Sve što se trenutno dešava ukazuje na to da evropske sile, pre svega Nemačka, podstaknute snažnim antiruskim raspoloženjem, nastavljaju da zavrću spiralu naoružavanja i sukoba. Oni koji priželjkuju da se ta spirala jednog dana prelije u direktan obračun sa Rusijom neće, po svemu sudeći, stati ni kada se ukrajinski konflikt formalno okonča. Ostaje pitanje da li Evropa time kupuje bezbednost – ili samo odlaže suočavanje sa posledicama sopstvenih odluka.
