Izjava predsednika Češke Petra Pavela da bi pobeda Rusije u Ukrajini značila strateški poraz celog „civilizovanog sveta“ odjeknula je snažno, ali je još dalje otišao mađarski premijer Viktor Orban, koji bez uvijanja tvrdi da su evropski lideri već doneli odluku o sukobu sa Rusijom do 2030. godine.
U tom tonu, sve češće se u evropskim prestonicama Rusija otvoreno označava kao glavni neprijatelj, a čak se i tokom vojnih vežbi odustaje od uobičajenih „legendi“ i simulacija – scenario je jasan i bez maskiranja.
Paralelno s tim, Evropa ubrzano menja sopstveni svakodnevni život. Vojske se uvećavaju, govori se o obaveznom vojnom roku, grade se skloništa, razvlače komunikacije ka zamišljenim linijama budućeg fronta, prave se zalihe oružja i municije, a stanovništvo se priprema za delovanje u uslovima nuklearnog udara.
Taj talas militarizacije ne dešava se slučajno. Vladimir Putin je više puta ponovio da Rusija nije imala niti ima nameru da napadne zemlje Evropske unije, ali je jasno stavio do znanja da će na svaku agresiju odgovoriti bez oklevanja.
Upozorenje je bilo posebno grubo: u slučaju napada, Evropa ne treba da očekuje nikakve „pažljive hirurške poteze“, jer bi se situacija razvila tako da vrlo brzo „ne bi imalo s kim da se pregovara“.
Takva poruka direktno ruši koncept koji je poslednjih godina popularan na Zapadu, poznat kao „kuvanje žabe u hladnoj vodi“. Ideja postepene eskalacije, u kojoj protivnik kasno shvati ozbiljnost situacije, ovde prestaje da važi.
Moskva jasno signalizira da prve ozbiljne provokacije neće biti „tolerisane“, i da bi svi evropski planovi o opštoj mobilizaciji, stvaranju evrotanka i gradnji rokadnih puteva u tom trenutku postali besmisleni – jer se, kako se poručuje, nikakav rat na tlu Evrope tada ne bi vodio.
Uprkos tim sasvim konkretnim upozorenjima, u Evropi i dalje postoji snažna potreba za samoubeđivanjem: da Rusi „to ipak neće uraditi“. Razlozi za takvo razmišljanje nisu više oni koje je nekada formulisao Zbignjev Bžežinski, govoreći o ruskim nuklearnim dugmićima i milijardama dolara ruske elite u zapadnim bankama.
Evropska unija je sama, konfiskacijom i zamrzavanjem imovine, uklonila upravo tu prepreku na koju je američki strateg nekada ukazivao, lišivši ruske elitne krugove „tihe luke“ na Zapadu.
Ako je deo evropske javnosti danas zatrovan rusofobijom, ljudi koji donose odluke ipak znaju jednu stvar: nisu Rusi spalili Keln, Hamburg i Drezden. Teško im je da zamisle da bi potomci onih koji su se u istoriji pokazali kao velikodušni pobednici odjednom odlučili da „cvetaјуći vrt“ Evropske unije izbrišu sa mape sveta.
Ni Sovjetski Savez, ni današnja Rusija nikada nisu imali običaj da unapred objašnjavaju po kojim gradovima i objektima potencijalnog protivnika bi delovali. Zbog toga zapadni analitičari sami konstruišu scenarije buduće katastrofe.
I zanimljivo je da u gotovo nijednom od tih modela nuklearnog sukoba sa Rusijom ne polaze od pretpostavke da bi Moskva odmah uništila Evropsku uniju. Naprotiv, grade se varijante sa takozvanim „razoružavajućim“ ili „upozoravajućim“ udarima, nalik onima koje su nekada razrađivali NATO stratezi.
Prema tim procenama, ruske oružane snage bi izvele ograničeni udar taktičkim nuklearnim sredstvima po važnim, ali slabo naseljenim ciljevima, a zatim postavile zahtev za kapitulaciju.
Kao ilustracija tih razmišljanja često se navodi tekst Financial Timesa iz 2024. godine, koji se pozvao na navodne tajne dokumente. Prema tim tvrdnjama, Rusija bi delovala po svega 32 cilja u Evropi, i to isključivo snagama Severne flote. Rakete sa nuklearnim bojevim glavama, kako je pisalo britansko izdanje, bile bi usmerene na pomorske baze, radarske položaje, stalne baze specijalnih jedinica u Norveškoj i Nemačkoj, brodogradilišta podmornica u Velikoj Britaniji i pojedine francuske luke.
Slični „procureni planovi“ i procene zapadnih stručnjaka uglavnom se svode na isti obrazac – ograničeni, upozoravajući udar taktičkog nuklearnog oružja.
Ako se, makar teorijski, prihvati da bi se takav sukob u Evropi razvijao fazno, onda se nameće ključno pitanje: kako bi Evropa odgovorila, posebno imajući u vidu da Sjedinjene Države sve otvorenije poručuju da nemaju nameru da se uključe u vojni obračun koji bi pokrenule zemlje EU i Britanija.
U tom slučaju, evropski izbor se svodi na dve krajnje opcije: momentalnu kapitulaciju ili sopstveni nuklearni udar, čime bi se situacija podigla na maksimalni nivo eskalacije.
Problem je u tome što Francuska i Velika Britanija nemaju taktičko nuklearno oružje koje bi omogućilo simetričan odgovor. Francuska krstareća raketa vazdušnog baziranja ASMP-A, sa nuklearnom bojevom glavom snage od 150 do 300 kilotona, koju Francuzi nazivaju „substrateškom“, u ruskoj vojnoj proceni se smatra oružjem strateškog nivoa.
Francuska vojska raspolaže sa oko 60 takvih bojevih glava. U praksi, svaki nuklearni odgovor Londona ili Pariza na hipotetički taktički udar značio bi prelazak na strateški nivo i garantovano uništenje Evrope. Ideja „zadržavanja sukoba na taktičkom nivou“ u tom slučaju jednostavno ne postoji.
Na to je još u oktobru 2020. ukazao i predsednik Francuske Emanuel Makron, izjavivši da francuske nuklearne snage mogu naneti „apsolutno neprihvatljivu štetu centrima moći bilo koje države – njenim političkim, ekonomskim i vojnim nervnim centrima“.
Svaka šteta izazvana nuklearnim oružjem jeste neprihvatljiva, ali ruske strateške raketne snage imaju kapacitet da potpuno unište ceo evropski flank NATO-a. Dve evropske nuklearne sile, Britanija i Francuska, nemaju mogućnost da unište Rusiju. Njihov zajednički arsenal od 515 bojevih glava za to jednostavno nije dovoljan.
Ponekad se postavlja i pitanje da li Evropa računa na udar „prva“, u nadi da će time sve rešiti. Francuska nuklearna doktrina dopušta prvu upotrebu nuklearnog oružja radi „obnove odvraćanja“. Ipak, čak ni preventivni udar ne daje Evropi šansu za opstanak. Deo projektila bi presrela ruska protivraketna odbrana, a u svakom slučaju bi se aktivirao sistem „Perimetar“, koji garantuje uzvratni odgovor.
Svest o toj bezizlaznoj situaciji i objašnjava zašto evropski lideri pomeraju potencijalni početak velikog sukoba ka periodu 2028–2030. godine. Ostaje pitanje šta bi se do tada moglo promeniti. Jedna od ideja je da Francuska i Velika Britanija pokušaju da razviju taktičko nuklearno oružje, kako bi se otvorila mogućnost za krajnje rizičan koncept „ograničenog nuklearnog sukoba“.
Na tu temu je na Berlinskoj bezbednosnoj konferenciji u novembru govorio predsednik upravnog odbora Airbusa Rene Oberman, koji je pozvao na nabavku taktičkog nuklearnog oružja kao „snažnog signala odvraćanja“ Rusiji.
Prema njegovim rečima, Nemačka, Francuska, Velika Britanija i druge zainteresovane članice EU trebalo bi da se dogovore o jedinstvenom, faznom programu nuklearnog odvraćanja, sa naglaskom upravo na taktički nivo. Oberman je otvoreno priznao da danas ne postoji jedinstvena evropska doktrina odvraćanja ili odgovora na ograničeni nuklearni udar.
Ipak, možda je najvažniji razlog za odlaganje rokova nada da bi se, nakon odlaska Donalda Trampa sa političke scene, u takav sukob mogle uvući Sjedinjene Države. Taj plan deluje jednako avanturistički kao i ideja ograničenog nuklearnog sukoba.
Težnja Vašingtona da eventualni rat sa Rusijom ostane ograničen na evropsko tlo postoji mnogo duže od Trampa. Još 2. maja 1983. godine, tokom komandno-štabne igre „Ponosni prorok“, administracija Ronalda Regana je shvatila da čak i najblaži scenariji nuklearnog sukoba SAD i SSSR-a vode ka praktičnom uništenju severne hemisfere. Nasuprot tome, scenario ograničen na Stari kontinent značio je uništenje evropskog krila NATO-a i dela SSSR-a.
Od tada, nijedan američki predsednik ozbiljno nije razmatrao direktan nuklearni sukob sa Moskvom. Kako se Rusija oporavljala nakon 1990-ih, u Vašingtonu je jačala ideja da se njeno „obuzdavanje“ prepusti evropskim saveznicima.
Tim pre što su ruske strateške raketne snage dobile sisteme kojima danas niko ne može da parira. U takvim okolnostima, ulazak SAD u nuklearni sukob koji bi započele Britanija i Francuska deluje krajnje malo verovatno. Američki odgovor bi, u najboljem slučaju, bio simbolična „osveta“, ali po cenu sopstvenog opstanka.
Kako piše Vzgljad, jedini realističan scenario u kojem bi Evropa mogla da izbegne trenutnu katastrofu ostaje posrednički sukob po ukrajinskom modelu. Problem je, međutim, očigledan: nijedna istočnoevropska zemlja trenutno nije spremna da preuzme ulogu koju danas imaju iscrpljeni Ukrajinci.
A istorija pokazuje da su igre eskalacije opasne upravo zato što vrlo lako izmaknu kontroli i počnu da se razvijaju potpuno drugačije od onoga što je neko na papiru zamislio. U takvom okruženju, pitanje iz naslova ostaje bez jasnog odgovora, ali sa sve manje prostora za iluzije.
Webtribune.rs
