Mnogo pre Džejms Bonda pravi britanski obaveštajci su dugo bili aktivni protiv Rusije – toliko aktivni da nijedna druga zemlja nije postigla tako impresivne rezultate u zaverama i delovanju obaveštajnih službi kao Velika Britanija. Ubijanjem ključnih političkih figura, pa čak i careva, Englezi su pogađali rusku vlast direktno u srce.
- Ubistvo Pavla Prvog
U poslednjoj deceniji 18. veka većina evropskih monarha je imala želju da uništi revolucionarnu Francusku kako bi se na taj način sprečilo širenje njenih zaraznih ideja. Po tom pitanju izuzetak nije bio ni ruski car Pavlo Prvi.
[adsenseyu1]
Međutim, Pavla je s vremenom jako razočarala činjenica da Rusija nema nikakve koristi od konfrontacije s Francuzima. Dok je carska vojska prolivala krv, Englezi i Austrijanci su ostajali po strani i ubirali trofeje pobeda koje je Rusija izvojevala s velikom mukom.
A kada je Britanija 1800. godine proterala francuski garnizon s Malte, a nije vratila ostrvo malteškim vitezovima, nego ga je zadržala za sebe – bila je to poslednja kap koja je prelila čašu strpljenja cara Pavla. On je kao magistar spomenutog viteškog reda taj gest doživeo kao ličnu uvredu.
Britanci su bili užasnuti kada je ruski car drastično izmenio smer svoje spoljne politike. Sprijateljio se sa dojučerašnjim neprijateljem Napoleonom i zajedno sa njim planirao zajednički pohod na Indiju, glavni izvor bogatstva Britanskog Carstva.
„Zajedno sa vašim vladarem izmeniću izgled čitavog sveta!“, rekao je Napoleon ruskom izaslaniku u Parizu.
[adsenseyu1]
Plan je bio da se preko 70.000 francuskih i ruskih vojnika pošalje u Indiju protiv Istočnoindijske kompanije, tako da je 13. marta 1801. godine na granicu s Avganistanom stigao prvi kozački odred na čelu s atamanom Matvejem Platovom.
Međutim, nije bilo suđeno da se ova invazija realizuje. Pavlo Prvi je već 23. marta 1801. godine ubijen u dvorskoj zaveri, u čijoj su organizaciji važnu ulogu odigrali Britanija i britanski diplomata lord Čarls Vitvort lično. Britanci su finansirali zaveru i čak „nagradili“ urotnike po obavljenom poslu.
Jedan od prvih ukaza novog cara Aleksandra I bila je naredba da se Platovljevi kozaci vrate kući. Ubrzo zatim su Rusija i Velika Britanija postale saveznice.
Napoleon je ljutito reagovao na vest o smrti ruskog saveznika: „Promašili su me trećeg nivoza [četvrti mesec u kalendaru Francuske republike; aluzija na neuspeli atentat na Napoleona 24. decembra 1800., u koji su bili umešani Britanci] ali su me pogodili u Sankt Peterburgu.“
- Masakr u ruskoj ambasadi u Teheranu
U ranu zoru 11. februara 1829. godine ogromna masa, od skoro 100.000 Persijanaca naoružanih noževima, kamenjem i palicama, napala je rusku ambasaduu u Teheranu koju je čuvalo samo 35 kozaka. Persijanci su doslovno rastrgali Ruse, a među njima i ambasadora, velikog pesnika Aleksandra Gribojedova.
Zločin je izazvan time što su Rusi omogućavali Armencima da se preko ambasade vrate u domovinu koja je tada već bila deo Ruskog Carstva. Jedan Armenac, međutim, nije bio običan čovek. Jakub Markarjan Mirza je bio eunuh u haremu persijskog šaha i ujedno je bio glavni blagajnik i čuvar šahovih dragulja. On je znao previše tajni da bi mu bio dozvoljen beg u neprijateljsku zemlju.
Gribojedov je odbio sve molbe da izruči Markarjana Mirzu, posle čega je persijski vladar Fateh Ali-šah Kadžar naredio da se pobuni narod koji je već bio revoltiran zbog nedavnog poraza u poslednjem rusko-persijskom ratu. Uzurpirana gomila je prodrla u ambasadu i pobila Ruse, a takođe i Markarjana koji je tu našao utočište.
Mnogi su smatrali da Englezi stoje iza brutalnog plana kojim su Iranci bili inspirisani. Rusko i Britansko Carstvo su bili uvučeni u „veliku igru“ za dominaciju u Centralnoj Aziji, tako da bi novi persijsko-ruski rat Britancima išao na ruku.
„Sad Englezi likuju uveravajući Persijance da im mi (Rusi) ne možemo ništa jer smo u ratu protiv Turske. I još kažu da će Engleska uskoro objaviti rat Rusiji i posavetovati nasledniku prestola, princu Abasu Mirzi, da napadne naše pogranične regije“, pisao je ministru spoljnih poslova Rusije Karlu Neselrodeu sekretar Ivan Maljcov, jedini preživeli u Teheranskom masakru.
Šah je, međutim, samo želeo da ubije Makarjana Mirzu, a ne da krene u novi rat. Rusija je bila u ratu s Osmanlijama i zato je želela da izbegne konflikt s Persijom. Zbog toga je ovaj incident zataškan.
- Ubistvo Grigorija Rasputina
Britanci su u ubistvu Gribojedova i Pavla Prvog delovali iz senke ali su zato aktivno i otvoreno učestvovali u ubistvu Grigorija Rasputina.
Rasputin je bio jedna od najmisterioznijih ličnosti ruske istorije. Ljubimac carice Aleksandre imao je značajan uticaj na čitavu porodicu Romanov. On je 1916. stekao takvu vlast da je već neposredno davao savete caru Nikolaju kao treba ratovati.
Tako nešto je bilo neprihvatljivo u okruženju ruskog cara, gde se sagledavalo kakvu katastrofu bi moglo prouzrokovati delovanje tog „svetog čoveka“. Kada car nije udovoljio zahtevima i molbama da ukloni Rasputina, organizovana je zavera.
Veliko je pitanje, naravno, kakvu su ulogu u ovom događaju odigrali Englezi, tj. jesu li sami organizovali zaveru ili su joj se samo pridružili. Bilo kako bilo, Velika Britanija je svakako imala koristi od Rasputinovog ubistva.
Tajna obaveštajna služba (SIS) je bila sigurna da je Rasputin nemački agent. Britanski obaveštajci su strahovali da „mračne sile“ (Rasputinovo konspirativno ime) i njegovo pokroviteljstvo, carica Aleksandra (koja je imala nemačko poreklo), pripremaju separatni mir s Nemačkom i izlazak Rusije iz rata.
Šta god da je bio razlog, Britanci su u ovoj zaveri zadali poslednji udarac. Smatra se da je Rasputinu u glavu pucao britanski agent SIS-a Osvald Rajner i time, zajedno s ruskim urotnicima, stavio tačku na život „bezumnog monarha“. Bilo je to 30. decembra 1916. godine.
(hr.rbth.com)
