„Izgubili smo prednost“. To je bila rečenica koju je senator Mekejn više puta izgovorio tokom poslednjih godina svog života. Malo ljudi je razumelo šta je zaista želeo da kaže.
Nekoliko godina nakon toga, svima je postepeno postalo jasno. Raspad obrazaca intervencija Amerike i njenih saveznika u Siriji i Bliskom Istoku uopšte, bio je ključni trenutak, nakon čega je sam koncept američkih saveza počeo da se raspada.
[adsenseyu1]
Čak i nakon prvog krstarećeg raketnog napada, koji je odobrio predsednik Donald Tramp, turski ministar spoljnih poslova Čavušoglu je izjavio da je „Turska spremna da sledi Ameriku“. Otkako su vojni analitičari Pentagona shvatili da je nemoguće steći vazdušnu superiornost nad Sirijom i istovremeno voditi regionalni rat protiv Irana i Rusije, Amerika je odustala od regionalnog rata. Taj trenutak je postao preokret – „Amerika je izgubila vođstvo“.
S obzirom da je celokupna operacija „Arapskog proleća“ zamišljena da zadovolji interese Amerike na Bliskom Istoku i Evropi, kao i interese njenih saveznika, jedina opcija je bila da operacija uspe.
Pad Sirije omogućio bi da se energetski resursi Persijskog zaliva povežu sa Evropskom unijom, Erdogan bi dobio svoje neo-osmansko carstvo gde god da bi na vlast došlo Muslimansko bratstvo, dok bi glavni neprijatelji Izraela bili uništeni jednim velikim udarcem. Ali dogodilo se suprotno.
Vernost bez pokrića
Kako je postalo jasno da Amerika ne može da pobedi i održi spoljnopolitičku sinergiju između sebe i svojih saveznika, stvorila se napeta situacija.
Javila se potreba saveznika SAD-a da stvore novu spoljnu politiku, kako bi zadovoljili svoje egzistencijalne potrebe, a kod Amerike da ih održi u svom političkom toku, kako bi sprečila ili, još bolje, usporila planove zemalja u suprotnom „bloku“.
[adsenseyu4]
Na primer, iranski ulazak u Sredozemno more i njegove bliže veze sa Irakom, izgradnja ruskih gasovoda za Evropsku uniju, povezivanje Rusije, Kazahstana i Kine ogromnom mrežom autoputeva itd.
Od svih saveznika SAD-a, možemo reći da je samo Izrael ostao čvrsto vezan za spoljnu politiku SAD-a na Bliskom Istoku iz prostog razloga što projekcija izraelske politike nije povezana samo za ekonomski dobitak, kao u slučaju drugih američkih saveznika, već i za njegovo golo postojanje, s obzirom na perspektivu razvoja Srednjeg Istoka.
Videći kako Amerika ne može da ostvari svoje ciljeve i svoje interese, saveznici SAD-a su shvatili da samo Amerika i Izrael imaju koristi od rasipanja svojih resursa na pokušaje zaustavljanja formiranja Novog Bliskog Istoka.
Uz to, Ujedinjeni Arapski Emirati, Katar, Turska i članice EU, koje su želele da ostvare svoje energetske potrebe, počele su da napuštaju čitavu operaciju.
Pri tome, napuštanje zacrtanog spoljnopolitičkog kursa nije išlo direktno protiv Amerike, već je prilagođeno onim oblastima koje su se podudarale sa njihovim međusobnim interesima.
Nemačka je jasno stavila do znanja da će se graditi Severni tok 2, Turska je previse duboko sarađivala sa Rusijom u izgradnji Turskog toka i kupovini najsavremenijih sistema protivvazdušne odbrane S-400, Katar je zvanično priznao Iran kao stvarnu silu islamskog sveta na Bliskom Istoku, dok su Ujedinjeni Arapski Emirati bili među prvima koji su ambasadora vratili u Damask i započeli ulaganje u sirijsku ekonomiju.
[adsenseyu1]
SAD, naravno, nisu mogle da miruju dok su svi ti procesi u toku, ali američki saveznici su takođe postali svesni da će direktna američka intervencija protiv bilo kog od njih dodatno dovesti u pitanje američku spoljnu politiku, pa su nastavili da kroje sopstvenu spoljnu politiku.
Ono što smo videli je da Amerika može samo da uspori procese, ali ne i da ih preokrene.
Italijani su postali svesni ove činjenice čim su se pridružili Kineskom putu svile, kao i Nemci Severnom toku.
Tursko rukovodstvo je gotovo izgubilo glavu, ali pokazalo je da je moguća politika suvereniteta unutar NATO-a, čak i u meri u kojoj su svojim protivljenjem stavili u pitanje samo postojanje NATO-a.
Iako se novi globalni rat neće voditi na isti način kao i Drugi svetski rat paralele se i dalje mogu povući u nekim procesima.
Kada je Nemačka izgubila u Drugom svetskom ratu, njeni saveznici su u ključnim trenucima pokušavali da napuste Nemačku i stvore novu politiku kako bi spasili svoje narode od određenog uništenja, kako bi se odvojili od tima koji je izgubio.
I iako je Nemačka usporila taj proces intervencijama u Italiji, Mađarskoj i drugim zemljama, opšti razvoj fronta osuđivao je nemačku politiku i nemački saveznici su završili rat onako kako su morali.
I iako situacije nisu u potpunosti uporedive, moramo zaključiti da se slični procesi odvijaju i u Americi kada su u pitanju njeni saveznici, uz činjenicu da bi američka vojna odmazda imala katastrofalne posledice na njene politike, dok ekonomske mere (sankcije) i političke intrige ne zaustavljaju postojeći proces raspada američke spoljne politike, već ga usporavaju.
Neki već vide da će se Amerika, s planiranim stvaranjem „Transatlantske zone“ sa Velikom Britanijom, koja konačno napušta Evropsku uniju, ponovo pokrenuti sa novih, mada nižih pozicija.
Ipak, postoje oni koji veruju da će Amerika „čudom“ uspeti da preokrene taj proces. Vreme je na strani multipolarnog sveta, koji čeka definitivan američki odgovor, završava analizu Vladimir Gujaničić za fortruss.
Webtribune.rs
