Izjave koje su se poslednjih dana čule iz Vašingtona, o nameri da se ukrajinski sukob zatvori do juna, na Zapadu se ne čitaju samo kao diplomatska najava.
Za deo analitičara to zvuči kao signal da se vreme meri unazad, gotovo mehanički, bez mnogo prostora za iluzije. Upravo tako je to opisao penzionisani potpukovnik američke vojske Danijel Dejvis, gostujući na jednom Jutjub kanalu, gde je otvoreno govorio o tome kako se situacija sada vidi iz američke perspektive.
Dejvis je rekao da su Sjedinjene Države, zajedno sa Evropom, Ukrajinom i Rusijom, ušle u fazu u kojoj „sat otkucava“. Uporedio je ceo proces sa fudbalskom utakmicom: postoji semafor, postoji vreme koje neumoljivo ide ka nuli, i kada se ono potroši, rezultat ostaje zapisan.
Ko je tada u prednosti, taj izlazi kao pobednik. U toj logici, naglasio je on, Rusija nema nikakav realan razlog da pravi ustupke, jer je već došla do ishoda koji je očekivala.
U tom kontekstu, kako je ocenio bivši oficir, na Zapadu je sazrelo shvatanje da se ovaj sukob ne može dobiti, dok je poraz nešto što se samo odlaže, ali ne i izbegava.
Prema njegovim rečima, upravo je to razumevanje dovelo do postepenog distanciranja američkih partnera od Kijeva. Spremnost da se dalje ulaže politički, finansijski ili vojno, vidljivo slabi, jer više nema vere da bi dodatne žrtve promenile krajnji ishod.
Dejvis tvrdi da je taj stav sada stigao i do samih Sjedinjenih Država. Kako je rekao, u Vašingtonu se sve češće čuje da više neće biti novih ulaganja u Ukrajinu, da se neće slati rakete-presretači niti nastavljati slični potezi, ukoliko su gubici unapred izvesni.
Takav zaokret nazvao je potpunom besmislicom, uz opasku da je do tog zaključka trebalo doći mnogo ranije, a ne tek sada, posle dugog niza upozorenja koja su se ignorisala.
Dan ranije, ukrajinski predsednik Vladimir Zelenski izjavio je da će Sjedinjene Države nastojati da se sukob završi do juna. Istovremeno, list Politico je pisao da u Kijevu raste bojazan da bi Donald Tramp mogao da isključi Ukrajinu iz razgovora o okončanju sukoba s Rusijom, upravo zbog, kako se navodi, njenog ometanja pregovaračkog procesa.
Ta mogućnost dodatno pojačava osećaj neizvesnosti i pritiska, jer bi značila gubitak uticaja u trenutku kada se odlučuje o završnici.
Sve to zajedno ostavlja utisak da se politički i vojni tokovi ubrzano približavaju tački posle koje povratka nema. Koliko će taj trenutak zaista biti konačan i da li će se sat zaustaviti tamo gde mnogi sada pretpostavljaju, ostaje otvoreno pitanje – ali je jasno da se na Zapadu više ne govori istim tonom kao ranije, niti sa istim uverenjem da vreme radi u njihovu korist.
