Julija Gorina (24) iz Rjazanja u Rusiji konačno je razrešila najbolniju tajnu svog života: posle 20 godina našla je roditelje u Belorusiji i saznala da je nisu ostavili, kako je celog života verovala, nego da su je oteli dok je s ocem putovala vozom.
Julija je tog 1. oktobra 1999. putovala vozom s tatom, Viktorem Mojišenkom, iz Belorusije za Rusiju. Išli su na pijacu da prodaju krompir.
Na povratku Viktor se napio i potukao u vagonu, a onda je nakratko zaspao. Voz je stao u selu Puhoviči u Minskoj oblasti u Rusiji, a kad se probudio, od Julije nije bilo ni traga ni glasa.
[adsenseyu1]
Počela je velika potraga, a ni nesrećni roditelji ni beloruska policija nikad nisu digli ruke od male Julije.
„Sećam se da su me neki čika i teta prosto izneli iz voza. Dugo sam sedela na peronu, gledala kako vozovi prolaze i pokušavala da nađem neko poznato lice u moru ljudi koji su prolazili. Neko vreme sam sa tim čikom i tetom išla od grada do grada, prosili smo milostinju i krili se od policajaca. Onda su me vratili na stanicu“, priseća se danas Julija.
I tako su je, 20-tak dana kasnije, našli baš policajci. Smrzavala se u ledeno jesenje jutro, bila je slabo uhranjena, kosica joj je bila puna vašaka.
„Toliko sam se plašila da nisam smela od njih ni keks ni čaj da uzmem. A bila sam tako gladna da bih sve pojela“, seća se ona.
Devojčicu su odveli u bolnicu, a mesec dana kasnije poslali su je u sirotište. Dali su joj prezime Ivanov (Gorina je po suprugu), pa je postala Julija Viktorovna Ivanova. U dokumentima su zapisali da je rođena 21. oktobra 1996. jer je bila tako sitna da je izgledala kao da su joj tri, a ne četiri godine.
Za to vreme u Belorusiji potraga je uveliko trajala. To je i bio problem: tražili su je u Belorusiji, a ne u Rusiji. Policija je čak optužila njene roditelje da su je ubili, a Viktor i Ljudmila Mojišenko su sve do 2017. bili pod istragom. Njihova imena bili su jedino čega se Julija sećala. Ubrzo ju je usvojila apotekarka Irina Alpatova, koja je imala već dva sina, i mala Julija je dobila novu porodicu.
[adsenseyu1]
Pre mesec dana, 20 godina kasnije, Julijin prijatelj Ilja Krjukov pretraživao je na internetu objave o nestalim osobama i uneo je kao parametre imena Julijinih roditelja. Smesta je dobio informacije o nestanku 4-godišnje devojčice – ali u Belorusiji.
„Pomisilio sam – pa, Belorusija je blizu Rjazanja. A opis je bio isti. Čak je i šal koji je Julija nosila bio potpuno identičan“, ispričao je Ilja, koji nije bio lenj, nego je smesta pozvao policiju u Minsku.
https://youtu.be/NePsNODQCrU
Nekoliko dana kasnije, Viktoru i Ljudmili stigao je es-em-es: „Mama, tata, to sam ja, Julija, vaša ćerka. Našli su me!“. Vrlo brzo su se našli u Rjazanju.
Prvi susret s roditeljima posle 20 godina bio je da srce pukne
„Tata mi je ispričao da se tog dana napio i potukao se u vozu. Kada se probudio, nije me bilo. Sve ove godine krivio je sebe. Svakog dana molio je na kolenima mamu za oproštaj što me je izgubio!“, priča Julija i otkriva najbolniju tajnu svoje duše: „A ja sam mislila da su me namerno ostavili“.
[adsenseyu4]
Majka Ljudmila nije mogla da dođe sebi. Samo je ponavljala: „Ćerkice moja, oprosti mi! Oprosti!“.
Julija o najbolnijoj rani: Ceo život sam mislila da su me roditelji ostavili…
„Živeli smo u nadi 20 godina. Živeli smo u nadi da ćemo je pronaći“, kazala je presrećna majka kad se pribrala. Za svaki slučaj, uradili su DNK test, a on je samo potvrdio ono što su već znali.
Viktor i Ljudmila su pozvali ćerku da se preseli u Belorusiju, ali Julija se udala u Rusiji i ima ćerkicu Kristinu. Ali Rusija i Belorusija su blizu i porodica se sada redovno viđa i pokušava da nadoknadi i prevaziđe pakao kroz koji su prolazili 20 užasnih godina.
VIDEO:
