Pariz, uprkos grčevitom nastojanju da zadrži postkolonijalnu kontrolu nad svojim nekadašnjih posedima u Africi, biva sve više istisnut sa drugog po prostranstvu i broju žitelja kontinenta na planeti Zemlji
Francuska je u Africi pretrpela još jedan „udar groma“. Deset dana pošto je pušten iz zatvorske ćelije, 44-godišnji Baširu Diomaj Fej, opozicioni kandidat za predsednika Senegala, uselio se u predsedničku palatu u glavnom gradu Dakaru.
Tokom 10 dana na slobodi Fej, poreski inspektor preobraćen u političara, trebalo je da se registruje kao kandidat, vodi predsedničku kampanju ubrzanim tempom i pobedi u nadmetanju sa kandidatom dosadašnjih vlasti, premijerom odlazeće vlade Amadu Ba. Uspeo je sa ubedljivom razlikom od gotovo 20 odsto.
Uoči izbora je štampa, kako domaća tako i u ranijoj kolonijalnoj sili Francuskoj, nazivala Feja „antisistemskim“, „neharizmatičnim“, navodno nepopularnim i „autsajderom“. Pa ipak je on postao najmlađi šef države Senegal, nezavisne od 1960.
Ono što sledi ima direktne – i veoma neprijatne – posledice za Francusku. Pariz, uprkos grčevitom nastojanju da zadrži postkolonijalnu kontrolu nad svojim nekadašnjih posedima u Africi, biva sve više istisnut sa drugog po prostranstvu i broju žitelja kontinenta na planeti Zemlji.
Fejeva pobeda znači da su u Senegalu novi ljudi preuzeli vlast i da nastaje novo političko ustrojstvo. Očekuju se velike promene u unutrašnjoj i spoljnoj politici države sa 19 miliona žitelja na teritoriji od 198.000 kvadratnih kilometara.
Fej je tokom predizborne kampanje izjavio da želi da prekine sa prošlošću. Već to se nije svidelo Francuzima koji su navikli da je Senegal ostrvo spokoja u poređenju sa zapadnoafričkim susedima i stalnim vojnim prevratima u njima.
Senegal je na zapadnom rubu Sahela, polupustinjskog pojasa u kome su između 2020. i 2023. nacionalne vojne snage u Gvineji, Maliju, Burkini Faso, Nigeru i Gabonu sprovele sedam državnih udara. Potom je većina novih vlasti pojačala saradnju sa Rusijom. Sada je Pariz je zabrinut i što „Dakar održava bliske veze sa Zapadom, dok Rusija jača svoju poziciju oko njega“.
Pre izbora je Fej tvrdio da Senegal mora steći ekonomsku nezavisnost, zbog čega bi trebalo da napusti izrabljivačku zonu zapadnoafričkog franka (FCA) 14 zemalja u tom delu kontinenta, i usvoji novu nacionalnu valutu. Više puta je govorio o potrebi borbe protiv korupcije, jasno aludirajući kako su se sadašnje vlasti obogatile, o pravednijoj raspodeli bogatstva…
Međutim, možda je najviše od svega Fej govorio da Senegal mora postati istinski suverena država gradeći odnose koji nisu štetni po nacionalne interese. U svom izbornom manifestu, Fej je najmanje 18 puta obećao da će obnoviti suverenitet Senegala.
Fej pripada mladoj panafričkoj generaciji usredsređenoj na suverenitet. Oličenje su kapetan Ibrahim Traore (36) u Burkini Faso, pukovnik Asimi Goita(41) iz Malija, general Mamadi Dumbuja (44) iz Gvineje, premijer Etiopije Aby Ahmed (46), predsednik Madagaskara Andri Rađolina (48) i Đulius Malema (44), po nekima buduća državnička zvezde u Južnoj Africi.
U spoljnoj politici nova vlada u Dakaru želi da se udalji od Francuske. „Do sada, Rusija nije bila jedan od naših bezbednosnih partnera. No, ne isključujemo nijednu državu u mogućoj saradnji“, rekao je Fej.
Susedne zemlje, uključujući Burkinu Faso, Mali i Niger, već su počele da prekidaju veze sa bivšom metropolom i proterale su vojne jedinice nekadašnjeg kolonizatora. Istovremeno razvijaju i jačaju veze sa Rusijom.
Fej još nije govorio o sudbini francuskih vojnika u Senegalu, ali poručuje da „Afrika pripada Afrikancima“. Senegal, koji izlazi na Atlantski okean, u Parizu smatraju ključnim igračem kada je u pitanju blokada Nigera, Malija i Burkine Faso, zemalja bez izlaza na more.
Kada je francuska vlada septembra 2023. pokušala da podstakne oružane snage svoje tvorevine, Ekonomske unije država Zapadne Afrike (EKOVAS), u Senegalu su organizovane velike demonstracije protiv intervencije EKOVAS da kazne pučistički Niger, a Mali i Burkina Faso su se oružjem solidarisali sa susedom.
Trojka je na zajedničku opasnost reagovala i stvaranjem saveza država Sahela (AES) i istupanjem iz EKOVAS. Sada „proučava alternativne načine očuvanje bezbednosti, uključujući i Rusiju“.
Niger je upravo zatražio od Sjedinjenih Američkih Država da na njegovoj teritoriji zatvore dve vazduhoplovne baze i povuku preko 1.100 vojnika. Računa, takođe, na pomoć Irana u oblasti sigurnosti.
Lideri Nigera, Malija i Burkine Faso su formiranjem AES poslali snažan signal solidarnosti milionima Afrikanaca koji dele viziju i emancipatorski projekat pankontinentalnog jedinstva. Smatra se da sada ni SAD ni Francuska pod zastavom NATO, neće moći da unište neku izolovanu zemlju u Sahelu, možda i šire na kontinentu, kao što se dogodilo u Libiji 2011.
Vašingtonu, bez baza u Nigeru, preti da posle Pariza, izgubi kontrolu nad Sahelom. Sa druge strane, predsednik Rusije Vladimir Putin je poslednjih sedmica telefonom razgovarao o bezbednosnoj saradnji sa čelnicima Malija, Nigera i Republike Kongo.
Zvanična Moskva u diplomatskom i bezbednosnom smislu, i Peking u privrednom, a obe u okviru rusko–kineskog strateškog partnerstva, jasno su opredeljene za dugoročnu politiku multipolarizma u kojoj računaju na Afriku u celini kao na ključnog činioca.
Istorijski gledano, Afrikanci su smatrali da je bivši SSSR mnogo kooperativniji i povoljniji partner kada je u pitanju vađenje prirodnih resursa. Sada je to poimanje prošireno i na NR Kinu.
Sa druge strane, sve bivše kolonijalne sile imale su svoje stilove podjarmljivanja. Tako su Francuzi uspostavljali administrativnu birokratiju metropole, vladali direktno i, kao kod kuće, primoravali sve da govore francuski.
Isto važi i za postkolonijalne stilove. Francuzi su napravili haos u mnogim svojim bivšim posedima, jer se u suštini još nisu oslobodili svesti kolonizatora. U odnosima sa lokalnim činiocima pokazuju aroganciju. Francuzi i dalje dominiraju rudarskom industrijom i drugim oblastima ekonomije, kao da od šezdesetih u Africi nije nastupila nezavisnost.
Puno se piše da su u bivšim kolonijama zasićeni Francuzima i vidljive su manifestacije netrpeljivosti prema njima. Sada postaje jasnije i da u dobrom delu Afrike podjednako više ne žele ni ono što su SAD nudile poslednje dve decenije – nespretno, neefikasno vojno prisustvo i neoliberalno ekonomsko doktrinarstvo.
Pomoć SAD i u Nigeru je posle terorističkih napada u Njujorku i Vašingtonu 11. septembra 2001. bila usmerena gotovo isključivo na sprovođenje antiterorističkih operacija – kako sopstvenih, tako i kroz obuku i savetovanje nigerske vojske. U periodu 2002-2003, Stejt department je izbrojao devet terorističkih napada širom Sahela, što je bilo manje od jedan odsto u svetu. Od tada, brojevi rastu skoro svake godine.
U suštini je Afrika trpela malo terorističkih akcija do 2011. kada je NATO pretvorio Libiju u pustoš, a zatim uveo trupe i rasporedio vojne baze širom kontinenta. Samo u Nigeru, Maliju i Burkini Faso je 2023. izvršeno 27.000 takvih napada. Više od 40 odsto žrtava terorizma širom sveta sada je u Sahelu.
Zato se Zapad sve više suočava sa rastućim jedinstvom u Afrikanaca i pod pritiskom je Globalnog juga i njegove verzije 21. veka. Sve više Afrikanaca koji gledaju napred, a ne nazad, žele da budu deo tog istorijskog fenomena.
Otuda se simbolički gestovi podrške Rusiji i predsedniku Putinu u sahelskom „Pojasu pučeva“ tumače i kao pokazatelji odbojnosti prema vašingtonskom „poretku zasnovanom na pravilima“ i prihvatanja novog svetskog poretka na kome deluju Peking i Moskva kao alternativi za 21. vek. U Africi raste uverenje da dve velike nezapadne zemlje ne rade na iscrpljivanju kontinenta, već da konačno bude okončano doba njegove eksploatacije.
Prozapadni marionetski režimi brzo propadaju širom afričkog kontinenta. AES je možda prethodnica afričke osovine otpora. No, postoje i drugi, Južnoafrička Republika, Etiopija i Egipat su punopravni članovi BRIKS, a ozbiljni kandidati za sledeći talas BRIKS+ su važne zemlje poput Alžira i Nigerije.
Ipak, hegemon nikada ne sme biti potcenjen. Generalni plan Pentagona ne podrazumeva prenošenje Afrike u multipolarnu sferu uticaja Rusije, NR Kine i Irana, pa nema sumnje da će uzvratiti udarac. Veoma je jaka paranoja zbog kineske Inicijative Pojasa i puta, a da će Rusija zauzeti Sahel i Centralnu Afriku.
Radi se o geopolitici i geostrategiji. Političari u SAD koji podržavaju svetski kapitalizam sa čežnjom gledaju na Afriku. Kontinent poseduje 98 odsto svetskih rezervi hroma; po 90 odsto kobalta i platine, 70 koltana i tantalita, 64 mangana, 50 odsto zlata i 33 uranijuma. Uopšte, u Africi je usredsređeno 30 odsto svih rezervi minerala, 12 odsto poznatih rezervi nafte i osam odsto prirodnog gasa, te čak 65 odsto svetske obradive zemlje.
Dugo vremena Afrikanci nisu imali drugi izbor do da oblike neokolonijalizma prihvate kao svoje nasleđe, zaveštanje istorije. Bitna karakteristika savremenog doba je da takvi narodi sada imaju pravi izbor i konačno mogu postupati u svom najboljem interesu. Afrika ima priliku da pripada Afrikancima.
Borislav Korkodelović (rt.rs)
Najnovije i najvažnije vesti i analize na našem Telegramu – Prijavi se
Pratite tokom 24 sata naše najbolje vesti samo na Vkontakte
Otvorite novu mrežu Truth Social
