Ova Ruskinja je za sebe pronašla unosan posao – ubijanje dece i civila koje su joj nacisti dovodili na pogubljenje. A onda je više od 30 godina živela u SSSR-u kao uvažena ratna veteranka.
„To je bio moj posao“, mirno je odgovarala Antonina Makarova istražitelju KGB-a, govoreći o tome kako je za vreme Drugog svetskog rata iz mitraljeza redovno streljala sovjetske građane. Na duši jedne od najsurovijih žena-ubica u istoriji ležalo je, prema različitim podacima, 168 do 1.500 ubistava.
Makarova, poznatija kao mitraljeskinja Tonjka, nije se uvek bavila samo lišavanjem ljudskih života. Pre nego što je postala dželat, za naciste radila je nešto upravo suprotno: bila je medicinska sestra u Crvenoj armiji, a na front je otišla kao dobrovoljac.
[adsenseyu1]
Međutim, njena služba u vojsci nije dugo trajala. Na jesen 1941. godine oko 600 hiljada sovjetskih vojnika našlo se opkoljeno u „Vjazemskom obruču“. Zajedno sa njima zarobljena je i 21-godišnja Antonina.
Nakon što je nekim čudom pobegla iz obruča, mesecima je lutala po šumama i selima, privremeno boraveći kod seljaka, ali nigde se nije duže zadržala. U leto 1942. godine, Makarova stiže u Brjansku oblast, na teritoriju pod nemačkom okupacijom, na područje naselja Lokot.
„Mesto pod okupacijskim suncem“
Teritorija na kojoj se našla Antonina Makarova suštinski se razlikovala od drugih područja koja su okupirali nacisti. Tu je kao eksperiment osnovana poluautonomna Loketska samouprava pod vlašću „burgmistra“ (gradonačelnika) iz redova lokalnog stanovništva Konstantina Voskobojnika (posle njegove smrti od ruke partizana u januaru 1942. godine zamenio ga je Bronislav Kaminski). Kontrolu su ipak vršili Nemci, a u naseljima regije „radi održavanja reda“ bile su raspoređene jedinice 102. mađarske pešadijske divizije.
[adsenseyu4]
Samouprava je imala pravo da formira odrede samoodbrane, koji su kasnije formirali takozvanu Rusku oslobodilačku narodnu armiju. Upravo se ona u leto i jesen 1944. godine „proslavila“ krajnjom surovošću tokom Varšavskog ustanka, doslovno ugušivši grad u krvi.
Skrivajući se u kući jedne žene, Antonina Makarova je razmišljala kuda da krene dalje. Znala je da se u obližnjim šumama nalazio veliki partizanski odred. Međutim, kada je videla kako lepo žive ruski kolaboracionisti, Makarova je odlučila, prema rečima istoričara specijalnih službi Olega Hlobustova, „da potraži toplo mestašce pod novim okupacijskim suncem“.
Makarova se zbližila s Nemcima i lokalnim ruskim „samoupraviteljima“. Otvoreno se bavi prostitucijom, učestvuje u stalnim pijankama i zabavama. Uskoro Antoninu uključuju u ozbiljnije poslove, konkretno u streljanje Jevreja, zarobljenih partizana i lokalnih protivnika nove vlasti.
Kako je mnogo godina kasnije Makarova izjavila istražiteljima KGB-a, niko je ni na što nije prisiljavao: „Oni su me napojili votkom i prvi sam put pijana otišla da obavim streljanje.“ Tako je stvorena mitraljeskinja Tonjka.
Virtuozni dželat
Pogubljenja su se odigravala u jaruzi pored bivše zgrade uzgajivačnice konja, u kojoj su nacisti napravili zatvor. U istoj zgradi je živela i Makarova. S vremena na vreme, lokalni stanovnici su mogli da vide kako iz zatvora, za grupom osuđenika, izlazi zaprega s mitraljezom iza koje samouvereno korača devojka sa slamkom u zubima.
„Nisam poznavala one koje sam streljala. Ni oni mene nisu poznavali. Zato me pred njima nije bilo sram… Svi osuđenici na smrt za mene su bili jednaki. Menjao se samo njihov broj… Zarobljenike su postavljali u vrsti licem prema jami. Na mesto streljanja neko od muškaraca je iznosio moj mitraljez. Po naređenju bih kleknula i pucala u ljude dok god ne bi svi pali mrtvi“, rekla je Makarova istražiteljima KGB-a.
[adsenseyu1]
„Pogubljenja koja je ona vršila postajala su zastrašujuća predstava nalik teatru. Dolazili su da ih gledaju rukovodioci Lokotske samouprave, pozivali su nemačke i mađarske generale i oficire“, kaže istoričar Dmitrij Žukov.
Tonjka je retko mašila, a ako nekoga ne bi pogodila, dokrajčila bi ga iz pištolja. Jednom je preživelo nekoliko dece, jer su im meci preleteli preko glava. Deca su bila zatrpana pod leševima i spasili su ih meštani koji su došli da sahrane pogubljene. Decu su poslali u šumu kod partizana koji su objavili lov na dželata.
Stvari i odeću pogubljenih ljudi Makarova je uzimala za sebe, nervirajući se što je ona uprljana krvlju i oštećena mecima.
Potraga za zločincem
Na leto 1943. godine mitraljeskinja Tonjka je osetila da sreća okreće leđa njenim novim gazdama. Crvena armija je nezaustavljivo oslobađala teritorije Sovjetskog Saveza od Nemaca.
Makarova odlazi u Brjansk da leči sifilis, ali više se ne vraća u Lokot. Gubi joj se svaki trag.
Vojna kontraobaveštajna služba SMERŠ otvorila je potragu za Tonjkom odmah posle oslobođenja Brjanske oblasti. U jaruzi pored zatvora u Lokotki pronađeni su ostaci 1.500 osoba.
Međutim, operativna aktivnost među lokalnim stanovništvom, saslušavanje zarobljenih kolaboracionista i pretraživanje dokumenata daju slabe rezultate. Nije pronađena nikakva informacija o rođenju i porodici Makarove.
Srećan slučaj
KGB je posle rata godinama prenosio slučaj mitraljeskinje Tonjke „s kolena na koleno“. Sve se promenilo 1976. godine, kada je na redovnu proveru stigao slučaj izvesnog oficira Panfilova koji se spremao na duži rok na službu u inostranstvu. U njemu je stajalo da od čitave njegove porodice Panfilov samo njegova sestra Antonina nosi prezime Makarova.
[adsenseyu4]
Ispostavilo se da još tokom školskih dana stidljiva Antonina nije htela da izgovori svoje prezime, a drugovi iz razreda su greškom učiteljici preneli da je ona Makarova (po imenu njenog oca Makara). Na to ime je dobila i dokumente, iako se u knjizi rođenih vodi kao Panfilova.
Tako je postalo jasno zašto među svih 250 pronađenih i proverenih Antonina Makarovih nije bilo mitraljeskinje Tonjke. Jer se pretraga vodila po matičnim knjigama rođenja.
Uvažena ratna veteranka
Sestra oficira Panfilova Antonina Makarova radila je u fabrici tekstila u gradu Lepelju u Belorusiji. Žena ratnog heroja poručnika Viktora Ginzburga, i sama je bila poštovana veteranka, imala je odlikovanja i držala predavanja mladima.
Uvaženi član društva nije smeo da bude oklevetan, i zato je KGB počeo da prati Makarovu, koje je trajalo čitavih godinu dana. Oficiri su u Lepelj dovodili ljude koji su mogli da prepoznaju mitraljeskinju Tonjku. Među njima su bili i njeni bivši ljubavnici, kolaboracionisti koji su se posle odležane kazne u logorima vratili kućama.
Na kraju su upravo oni potvrdili da je uvažena veteranka Antonina Ginzburg zapravo neuhvatljiva mitraljeskinja Tonjka, o čijim zločinima ništa nisu slutili ni njen muž, ni rođaci, ni dve ćerke. Makarova je odmah uhapšena.
Ispostavilo se da je za vreme masovnog bega nemačke vojske ona dospela u Kenigzberg. Kada je grad zauzela Crvena armija, Antonina se predstavila kao medicinska sestra i zaposlila u bolnici. Tu je upoznala budućeg muža, čije je prezime preuzela.
Pogubljenje
Na saslušanjima je Antonina Panfilova-Makarova-Ginzburg bila potpuno smirena. Bila je sigurna da nema razloga da je kažnjavaju i sve je pripisala ratu. Osim toga, Tonjka je iskreno smatrala da će zbog toga što je prošlo mnogo vremena od tih događaja ona dobiti samo nekoliko godina zatvora i uskoro biti ponovo slobodna.
Međutim, sud je doneo drugačiju odluku. Učestvovanje dželata u ubistvima .1500 ljudi nije dokazano, ali je sa sigurnošću utvrđeno da joj na savesti leži 168 streljanih iz jaruge pored lokotskog zatvora.
11.avgusta 1979. godine u šest sati ujutro Antonina Makarova je streljana, a KGB je konačno zatvorio jednu od najdužih istraga u svojoj istoriji.
(hr.rbth.com)
