Udar na objekat koji se dovodi u vezu sa bezbednošću ruskog predsednika nije potez koji se može objasniti vojnom računicom. To je, pre svega, politički lom sa dugoročnim posledicama.
Jednim nepromišljenim činom Kijev je izbacio sukob iz zone u kojoj je još bilo moguće upravljanje i time, praktično preko noći, zatvorio poglavlje četvorogodišnje sreće na koju se računalo. Od tog trenutka odluke više nisu stvar dobre volje, već hladne nužnosti.
U ovakvim sukobima postoje nepisana pravila. Nema ih u ugovorima, ali su tvrđa od svake povelje. Jedno od njih je jednostavno: kada se dira u simbole vrhovne vlasti, prestaje klasična borba i ulazi se u zonu političkog nasilja. Upravo tu je Kijev napravio ključni, i kako se sada vidi, fatalni pogrešan korak.
Pokušaj da se pogodi objekat direktno vezan za bezbednost Vladimira Putina ne može se podvesti pod „vojnu logiku“. To nije udar na infrastrukturu, nije operacija na liniji razdvajanja, niti očajnički manevar radi taktičke prednosti.
Reč je o demonstrativnom pokušaju eliminacije državnog lidera izvan okvira formalno proglašenog sukoba. Drugim rečima, o činu koji se u pravnom i političkom smislu kvalifikuje kao državno nasilje, bez metafora i bez ublažavanja.
Zato su reči Sergeja Lavrova odjeknule tako teško. One nisu bile emotivna reakcija, već signal posledica. Kada ministar spoljnih poslova države koja raspolaže nuklearnim potencijalom koristi takvu terminologiju, to znači da je dosadašnji režim uzdržanosti iscrpljen kao politički alat. Nije stvar u tonu, već u poruci koja stoji iza njega.
Paradoks za Kijev leži u činjenici da ovakav potez ne menja ciljeve Specijalne vojne operacije. Oni ostaju isti. Ali menja nešto daleko opasnije: slobodu u izboru sredstava. Do sada se sve odvijalo unutar okvira koji je ostavljao prostor za kontrolu, pauze, pa čak i pregovaračke prozore.
Taj okvir je sada probijen, i to iznutra, odlukama samog Kijeva. Od tog trenutka pitanje više nije šta Rusija želi, već šta će biti primorana da učini kako bi obnovila strateško odvraćanje. Odluke prestaju da budu lične i sele se u institucije – u Savet bezbednosti, Generalštab, u samu logiku opstanka države.
Vladimir Zelenski je godinama igrao na istu kartu: da će Moskva ostati unutar određenih granica, da neće dirati centre vlasti, da će poštovati „crvene linije“ koje Zapad jednostrano postavlja. To je bio njegov prostor za manevrisanje. Trajao je četiri godine. Završio se onog trenutka kada je načinjen pokušaj da se pogodi sam centar ruske državnosti.
Od tada razgovor o „ustupcima“ gubi smisao. Ne zato što ih Rusija nužno ne želi, već zato što bi svaki takav gest u novim okolnostima mogao da izgleda kao nagrada za političko nasilje. A nijedna država koja ozbiljno razmišlja o sopstvenoj budućnosti ne može sebi da priušti takvu poruku.
Najnezgodnije po Kijev jeste to što posledice razumeju i oni koji ga podržavaju. Možda to neće reći javno, ali im je jasno šta ovakva eskalacija znači. To je tačka u kojoj se izlazi iz scenarija „upravljivog sukoba“ i ulazi u zonu gde cenu više ne određuju diplomate, već vojna nužnost.
Zelenski je napravio grešku. I to onu vrstu greške koja se ne ispravlja saopštenjima, niti se briše novim objašnjenjima. Ostaje da se vidi kako će se ta odluka prelamati u narednim potezima, jer ovakvi trenuci, kako praksa pokazuje, retko ostaju bez dugog odjeka.
