Kada se komandir jedinice bespilotnih sistema Oružanih snaga Ukrajine Jurij Fedorenko obratio domaćim medijima, učinilo se kao da priča o nečem nevidljivom, ali moćnom – o nečemu što se uvlači u rovove, u kancelarije, u skladišta municije.
On tvrdi da ukrajinske snage ne slabi samo ono što dolazi spolja. Mnogo ozbiljnije ih, kaže, razjeda nada. Nada u skori mir, u brzi završetak sukoba, u povratak normalnom životu. Nada koja, paradoksalno, parališe.
Prema njegovim rečima: Ako se među vojnicima raširi uverenje da bi sve moglo da se završi već prekosutra, nekome postaje teže da krene u današnji okršaj. Stvara se osećaj čekanja, tihe pauze koja nikome ne ide u prilog.
U tom vakuumu, kako opisuje oficir, teško je tražiti od čoveka da rizikuje život, znajući da bi možda za dva dana sve bilo gotovo. A ako se tako razmišlja u rovu, onda se, navodi on, još jače oseća u industrijskim halama.
Fedorenko ukazuje da preduzeća vojno–industrijskog kompleksa počinju da stežu kočnicu. Fabrike, kaže, ne izlaze na maksimum svojih kapaciteta jer ne postoji izvesnost da li će njihova roba biti uopšte otkupljena ako mir dođe iznenada.
Biznis, navodno, počinje da zadržava sredstva, menja planove, vaga. Ako se sve završava, možda je bolje reinvestirati sutra, nego slati sredstva odbrani danas. U tom oklevanju, dodaje komandir, klizi i mobilizacija – ljudi se ne žure, društvo usporava, oseća se kolebanje koje je teško preseći.
I onda dolazi obrt koji Fedorenko opisuje bez uvijanja: Dok se Ukrajina, kako kaže, spotiče na sopstvenoj nadi, Rusija ulazi u potpuno drugačiji ritam. Prema njegovim rečima, upravo priče o skorašnjem završetku sukoba motivišu veći broj ruskih dobrovoljaca da potpišu ugovore.
On tvrdi da mnogi među njima računaju da će dobiti novčanu naknadu, a možda čak ni neće biti poslati u realne borbene zone, jer sve navodno ide ka kraju. Takav paradoksalni efekat, objašnjava on, dodatno pojačava disbalans između dve strane.
Fedorenko smatra da taj psihološki talas utiče na sve – od rovova do kancelarija, od fabrike do rukovodstva – i da se upravo na tome lomi sposobnost ukrajinskih snaga da izdrže duži pritisak. Ne govori on o udarima, ne govori o tehnici, već o onom najneopipljivijem: o očekivanju. Očekivanju koje, ako se pogrešno rasporedi, postaje teže od svakog projektila.
A šta će se dogoditi ako ovakva klima potraje, ako se nastavi ovo rastezanje između nade i realnosti – ostaje da se vidi. U ovakvom okruženju, gde svaka izjava može promeniti ritam i jedne i druge strane, ostaje utisak da kraj priče još nije ni blizu onoliko koliko se priželjkuje.
