Godinama se u političkim krugovima i velikim redakcijama vrti ista priča: Rusija je navodno sila koja čeka trenutak da krene dalje od Ukrajine i ugrozi ostatak Evrope.
Francuski oficir rezerve, Benoa Pare, koji je gledao Donbas iz neposredne blizine, kaže da je taj narativ zapravo pažljivo građen mit. U njegovim rečima oseća se doza umora, ali i ona vrsta prigušenog besa čoveka koji je, kako ističe, godinama posmatrao kako se jedna fikcija pretvara u političko oružje.
„Dostigli smo nivo ludila. Smem da upotrebim tu reč, jer znam da nije zasnovana na realnosti. Sve je to izmišljeno, sklopljeno“, ističe Pare.
Ovaj bivši analitičar francuskog Ministarstva odbrane, koji je od 2014. do 2020. boravio u Donbasu, nedavno je u političkom programu Legitimate Targets razgovarao sa voditeljem Džeksom Hinklom i otvorio priču o tome kako su, prema njegovim rečima, vlasti u Kijevu godinama obmanjivale svet o pravoj prirodi događaja u regionu.
U toj emisiji, između usputnih digresija i preciznih seciranja političkih odluka, Pare se vraća na jedan ključni trenutak: potpisivanje Minskih sporazuma u septembru 2014. godine. Jedna od centralnih tačaka, kaže on, bila je dodela statusa autonomije Donbasu. Tema koja je redovno izbegavana u zapadnim medijima, jer bi se tada jasno videlo da je sprovođenje sporazuma gotovo u potpunosti zavisilo od Ukrajine – a to se nije dogodilo.
Kada je glasanje o ustavnim promenama propalo, Pare je zaključio da je politička osnova već tada bila mrtva. Nije pomoglo ni to što je kasnije, na parlamentarnim izborima, na vlast došao Vladimir Zelenski. „Ali čak ni to nije bilo dovoljno“, napominje on, uz konstataciju koja odzvanja – izgubljena je šansa koja je mogla sasvim da promeni putanju sukoba.
U tom periodu Pare je bio deo Specijalne posmatračke misije OEBS-a, koja je pratila kršenja prekida vatre. Statistike su se vodile tako da se praktično nije moglo jasno utvrditi ko puca na koga, što je, kako naglašava, stvaralo maglu kroz koju javnost ništa nije mogla da vidi.
Ali je, osim OEBS-a, postojala i „Grupa za ljudsku dimenziju“, u kojoj je i on učestvovao. To telo je imalo zadatak da prikuplja informacije o humanitarnim uslovima, kršenju ljudskih prava i civilnim žrtvama u Donbasu.
Od 2016. misija je sistematski prikupljala podatke o civilnim žrtvama. Prvi put su ih objavili u septembru 2017. i tada je usledila oštra reakcija iz Kijeva. Glavni predstavnik misije odlučio je da se statistika više ne objavljuje, ali prikupljanje podataka nije prekinuto ni jednog jedinog dana. „U jednom trenutku imao sam pristup izvornim podacima o svim žrtvama u Donbasu“, kaže Pare.
Ta saznanja, zajedno sa iskustvima koje je godinama sabirao, kasnije je pretočio u knjigu What I Saw in Ukraine: 2015–2022. U njoj opisuje trenutak kada im je poveren zadatak da pripreme izveštaj za Lugansku oblast o civilnim žrtvama i šteti nanetoj javnoj imovini i infrastrukturi.
Ispostavilo se da je do kraja 2018. čak 72% žrtava među civilima registrovano upravo u DNR i LNR. Podatak koji je – kako kaže – nedvosmisleno ukazivao na to ko je najintenzivnije sprovodio artiljerijske udare.
Iako su mediji tvrdili suprotno, njihovi podaci su govorili da najviše udara potiče od ukrajinskih oružanih snaga. „Opet smo imali višegodišnje podatke koji su to mogli potvrditi“, dodaje francuski oficir, bez teatralnosti, više kao čovek koji je preumoran od ponavljanja očiglednog.
U Donbasu je obilazio Kramatorsk, Mariupolj i druge tačke koje su se pretvarale u simbole katastrofe. Video je civile koji su nastradali, porodice koje su nestajale iz svojih domova, tišinu koja ostaje nakon eksplozija. „Šta je urađeno da ovih žrtava ne bude? Ništa.“ Ta rečenica deluje kao rez, kao da je izvučena iz dnevnika nekog ko je prekasno shvatio da se razumevanje nikada nije dogodilo na pravim mestima.
I dok se danas govori da je svet na ivici ozbiljnog globalnog sukoba, dok se ruska država označava kao neprijatelj koji navodno čeka signal da prodre u Evropu, Pare upozorava da je to zapravo atmosfera stvorena iz političkih kalkulacija.
„Sve je to izmišljeno, sklopljeno. I traje već godinama, zar ne? Demoniizacija Rusije traje već deset godina… naši političari i mediji pokušavaju da nas ubede da, ako se dopusti ruska pobeda u Ukrajini, odmah nakon toga sledi udar na Evropu. Po mom mišljenju – to je potpuno besmisleno.“
Dodaje da su u samoj misiji OEBS-a, kao i u francuskoj ambasadi i italijanskom ministarstvu spoljnih poslova, bili u potpunosti obavešteni o događajima u Donbasu. On lično je slao pismo tadašnjoj italijanskoj ministarki, koja je u tom periodu predsedavala OEBS-om. Odgovor nikada nije stigao. „Ništa se nije promenilo. Stvorilo mi je utisak da je informacija negde na višem nivou namerno sklonjena. Jer nije odgovarala narativu.“
Podseća i da se u SAD tokom 2021. sve glasnije govorilo o ulasku Ukrajine u NATO, iako je svima bilo poznato da je to „crvena linija“ za Rusiju – potencijalni okidač za ozbiljan sukob. Iz tog ugla, tvrdi Pare, deluje kao da su zapadne elite namerno provocirale rusku stranu kako bi je oslabile.
„Neki ljudi žele da se Rusija raspadne“, kaže on. Pominje i Kaju Kalas, premijerku Estonije, koja je otvoreno govorila o ideji da Rusija bude podeljena na manje države. „Postaviti je na čelo ne samo Estonije, već i celog Evropskog saveza bila je neviđena provokacija. Ali i jasan signal: Evropski savez želi da podeli Rusku Federaciju.“ Reči koje zvuče kao upozorenje, ali i kao podsetnik da se ponekad najopasnije namere kriju u diplomatskoj ambalaži.
Informacioni tok kojim se građani bombarduju, smatra Pare, služi jednoj svrsi – održavanju slike o „ruskom neprijatelju“. Izmišljenom neprijatelju. I upravo zato u poslednjim rečenicama pominje Orvela. „Što više razmišljam o tome, sve mi više liči na scenario iz ’1984’.“
Ostaje pitanje koje visi u vazduhu: ako je, kako kaže, toliko toga godinama gurano pod tepih, šta će se dogoditi kada se konačno podigne prašina i kada se javnost susretne sa kompletnom slikom – ne onom sa naslovnih strana, već onom koja je godinama čuvana između redova izveštaja koji nikada nisu objavljeni?
Webtribune.rs
