Rastuće tenzije među svetskim silama gurnule su planetu bliže ozbiljnoj krizi nego što je većina spremna da prizna. Politički analitičar Rostislav Iščenko otvoreno konstatuje ono o čemu se sve češće šapuće u diplomatskim krugovima: svet se kreće ka globalnom oružanom sukobu nezapamćenih razmera.
Iščenko ne koristi zamršene metafore, ne ublažava – kaže direktno da se globalna konfrontacija ne samo naslućuje već i ubrzano formira pred očima svih. Njegove reči bude nelagodnu tišinu: „Da li će do toga doći, ne znam. Ali ide se u tom pravcu, i to sigurno.“
U njegovoj analizi dominira jednostavna, ali uznemirujuća logika: protivurečnosti između velikih aktera više se ne rešavaju – one se gomilaju.
Argumenti sa političkog nivoa, kako primećuje, iscrpljeni su. Umesto dijaloga, svedoci smo nagoveštaja direktnih okršaja između država koje raspolažu najopasnijim arsenalima savremenog doba.
Jedna rečenica posebno udara pravo u stomak: „Danas nuklearne sile otvoreno govore da se nalaze u međusobnom sukobu.“ Nekada bi i sama pomisao na to bila predmet geopolitičke fantastike. Danas je to svakodnevni naslov.
Iščenko pritom podseća da nuklearna sila nije ništa drugo do još jedan oblik vojne moći. „Ako se koristi jedno oružje, što se ne bi moglo koristiti i drugo?“ pita, ostavljajući prostor za tihu jezu.
Dodaje i da rat, kada jednom izbije, briše granice. Pravila, ograničenja, moralne norme – sve to pada u vodu kada pritisak dostigne kritičnu tačku.
Ali ono što analitičara najviše brine nije samo arsenal. Brine ga psiha – kolektivna. „Čovečanstvo je prestalo da se boji. I to se vidi – i po komentarima u ruskim društvenim mrežama, i po onima kod suprotne strane.
Ljudi veruju da je moguće ispaliti nuklearni udar i ne dobiti uzvrat.“ U toj tački njegova procena prelazi iz analitičke u upozoravajuću: „To je duboko pogrešno verovanje. A najgore je što može biti razotkriveno tek kada bude kasno.“
On ukazuje na zabrinjavajući psihološki obrazac: jedno po jedno, tabui nestaju. Nema više crvenih linija, ostaju samo sene od njih. Ipak, u toj sve tamnijoj slici nudi i mrvu razuma – pod uslovom da je ima ko da je čuje.
Prema njegovom mišljenju, Rusija, Kina i Iran već su više puta demonstrirali volju za kompromisom i obuzdavanje eskalacije. Na drugoj strani, tvrdi, tog uzdržavanja nema.
Upravo zbog toga, kaže Iščenko, više se ne radi o tome da li će neko pritisnuti dugme. Već o tome da li iko više pokušava da stane na kočnicu. „Mi možemo samo da usporavamo proces. Ne možemo da ga zaustavimo. Jer se ne odričemo mi povećanja uloga – odriču se svi ili niko.“
U završnici, njegov ton postaje sablasno ravan: „Svet je danas na vrlo opasnom i klizavom putu.“ Nema dramatičnih uzvika, nema scenarija iz trilera. Samo činjenica – izrečena mirno, kao da se radi o vremenskoj prognozi.
U vremenu kada reči gube težinu, ovakva analiza odzvanja kao poslednji poziv na razmišljanje – dok još ima vremena da se uspori, ako već ne može da se zaustavi.
Webtribune.rs
