Treća runda pregovora Irana i Sjedinjenih Američkih Država o rešavanju pitanja oko nuklearne programa Teherana završena je u četvrtak u Ženevi, uz posredovanje Omana.
Dok su delegacije napuštale salu, pažnja se već prebacivala na sledeći korak: tehničke grupe Irana i SAD 2. marta započeće konsultacije u sedištu Međunarodne agencije za atomsku energiju u Beču. To je, kako kažu upućeni, faza u kojoj detalji postaju presudni.
U međuvremenu, u intervjuu za američku televiziju CBS, ministar spoljnih poslova Omana Badr al-Busaidi izneo je ono što naziva najvažnijim pomakom do sada. Vlasti Irana, prema njegovim rečima, izrazile su saglasnost da na svojoj teritoriji ne skladište obogaćeni uranijum koji je pogodan za stvaranje nuklearnog oružja.
„Smatram da je najvažnije dostignuće saglasnost o tome da Iran nikada neće imati nuklearne materijale za stvaranje bombe“, rekao je on.
Al-Busaidi, koji je i ranije posredovao između Vašingtona i Teherana, naglasio je da takva formulacija nije postojala u starom sporazumu o nuklearnoj programu Irana, postignutom za vreme 44. predsednika SAD Baraka Obame. „To je nešto potpuno novo“, dodao je. Upravo u toj novini, tvrdi on, leži suštinska razlika u odnosu na prethodni okvir.
„To čini argument oko obogaćivanja manje relevantnim, jer sada govorimo o nultim zalihama. A to je veoma, veoma važno, jer ako ne možete da skladištite obogaćeni materijal, ne možete ni da napravite bombu, bez obzira da li obogaćujete ili ne“, podvukao je al-Busaidi. Drugim rečima, fokus se pomera sa samog procesa na krajnji rezultat – odsustvo materijala.
On je precizirao da su iranske vlasti saglasne da se „odreknu“ zaliha obogaćenog uranijuma. „Neće moći da akumuliraju dovoljnu količinu materijala potrebnog za stvaranje bombe“, rekao je.
„Neće biti nikakvog gomilanja, nikakvog skladištenja, potpuna verifikacija“, istakao je, misleći na inspekcije koje bi sprovodila Međunarodna agencija za atomsku energiju (MAGATE). Time je, bar na papiru, predviđen sistem kontrole koji bi trebalo da ukloni sumnje.
Sa druge strane pregovaračkog stola, Vašington je ranije jasno stavio do znanja da na razgovorima zahteva potpuno obustavljanje obogaćivanja uranijuma.
Još u januaru iz Bele kuće je poručeno da su Sjedinjene Države ozbiljno spremne da upotrebe silu ukoliko Teheran ne sedne za pregovarački sto i ne zaključi „pravedan dogovor“, koji podrazumeva potpuno odricanje od nuklearnog oružja. Pentagon je u međuvremenu koncentrisao značajne snage na Bliskom istoku, uključujući dve udarne grupe nosača aviona.
Administracija SAD je 19. februara objavila da daje maksimalno 15 dana za postizanje dogovora sa Iranom. Taj rok, iako kratak u diplomatskim okvirima, jasno je signalizirao hitnost situacije. Istovremeno, iranske vlasti su više puta ponovile da nemaju nameru da stvore atomsku bombu, ostajući pri stavu da je njihov program isključivo mirnodopski.
Govoreći o perspektivama, šef diplomatije Omana je ocenio: „Uveren sam i, procenjujući tok pregovora, smatram da su dogovori o miru u našem dometu.“
To je možda najoptimističnija rečenica izgovorena poslednjih nedelja, ali i ona ostavlja prostor za oprez. Pregovori ulaze u tehničku fazu, rokovi su postavljeni, a zahtevi su jasno definisani. Hoće li „nulte zalihe“ zaista postati trajna realnost ili samo prelazna formula na putu ka širem sporazumu, ostaje da se vidi u danima koji dolaze.
