Dok se u Persijskom zalivu gomilaju američki nosači aviona i ratni brodovi, a u Ženevi se do kraja nedelje očekuje nova runda pregovora, Teheran paralelno vodi jednu manje vidljivu, ali nimalo beznačajnu operaciju.
Bez velikih najava i bez pompe, Iran jača sposobnost da utiče na ključne pomorske prolaze, uključujući vitalne rute kroz Ormuski moreuz.
Prema navodima Rojtersa, Teheran je u poodmaklim pregovorima sa Pekingom o kupovini kineskih protivbrodskih krstarećih raketa CM-302. Reč je o supersoničnom oružju projektovanom da leti nisko iznad površine mora i probije višeslojni sistem brodske protivodbrane. Izvori upoznati sa pregovorima tvrde da je ostalo da se usaglasi još samo datum isporuke.
Razgovori, kako isti izvori navode, traju već oko dve godine. Ipak, tempo je primetno ubrzan nakon dvanaestodnevnog rata sa Izraelom i Amerikom. Taj sukob, koji je trajao kratko ali ostavio duboke posledice, očigledno je promenio bezbednosne kalkulacije u Teheranu.
CM-302 ima zvaničan domet od oko 290 kilometara. Nije to broj koji deluje spektakularno na papiru, ali u geografiji Persijskog zaliva i šireg regiona znači mnogo. Posebno zato što je raketa projektovana upravo za probijanje slojevite brodske odbrane – dakle, za scenarije u kojima se suočava sa kompleksnim zaštitnim sistemima modernih mornarica.
U slučaju otvorenog sukoba, takva sposobnost bi mogla ozbiljno da zakomplikuje američke pomorske operacije.
„Iran ima vojne i bezbednosne sporazume sa svojim saveznicima i sada je pravi trenutak da se ti sporazumi iskoriste“, izjavio je zvaničnik iranskog Ministarstva spoljnih poslova. Ta poruka dolazi uporedo sa informacijama o dodatnim dogovorima sa Rusijom.
Pominje se sporazum vredan oko pola milijarde evra, prema kojem bi Moskva Teheranu isporučila hiljade naprednih raketa koje se lansiraju s ramena.
Deni Citrinovič, bivši izraelski obaveštajni oficir, danas analitičar Instituta za studije nacionalne bezbednosti, ocenjuje da bi nabavka CM-302 predstavljala, kako kaže, „potpunu promenu pravila igre ukoliko Iran dobije supersoničnu sposobnost napada na brodove u regionu“.
Njegova procena ide dalje: „Ove rakete je izuzetno teško presresti. Kina ne želi da vidi prozapadni režim u Iranu. To bi predstavljalo pretnju njenim interesima. Oni se nadaju da će se ovaj režim održati.“
U Vašingtonu se, prema oceni analitičara, ovakav razvoj događaja neće dočekati sa odobravanjem. Kao mogući odgovor već se pominje proširenje sankcija i dodatnih kaznenih mera protiv kineskog odbrambenog sektora, kao i industrija sa takozvanom dvostrukom namenom. Drugim rečima, svaka nova isporuka mogla bi da povuče novu rundu ekonomskog pritiska.
U senci diplomatskih razgovora u Ženevi i prisustva američkih brodova u regionu, Iran očigledno računa na jačanje sopstvenih kapaciteta kao polugu u širim pregovorima.
Da li je reč o preventivnom potezu, poruci odvraćanja ili pripremi za novu fazu nadmetanja – teško je sa sigurnošću tvrditi. Ono što je izvesno jeste da se strateška računica u Persijskom zalivu menja, tiho, ali uporno.
