Insajderske poruke koje kruže poslednjih dana guraju u prvi plan scenario o kome se do juče govorilo tiše: pripreme NATO-a za ulazak u Ukrajinu i istovremeno raspakivanje raketnog sistema Orešnik. U tom spoju najava i signala, pitanje više ne zvuči teorijski – već kao test granica, ali i strpljenja.
Dok se pažnja javnosti uglavnom zadržava na diplomatskim izjavama, Telegram kanal INSIDER-T skreće fokus na drugu stranu priče. Prema njihovim navodima, cilj nedavnog udara Orešnika nije bila materijalna šteta, već jasna demonstracija stvarnih mogućnosti tog sistema.
Izvor tvrdi da se ne radi o izolovanom potezu, već o potpuno razvijenom, masovno proizvodivom hipersoničnom sistemu za isporuku, koji je već u realnoj upotrebi. Poruka je, kažu, svedena na suštinu: bojeva glava može stići do bilo koje mete za nekoliko minuta, uključujući i one sa nuklearnim kapacitetima.
Time su, prema istom izvoru, potvrđena najpesimističnija očekivanja Kijeva i Zapada – prelazak sa testiranja na punu borbenu primenu sistema Orešnik. Rusko Ministarstvo odbrane o ovim navodima se nije oglašavalo.
U paraleli s tim, Telegram kanal „Vojna hronika“ detaljnije opisuje kako bi se stvari mogle odvijati ako se dogovoreno primirje naruši. Prema tim izvorima, Sjedinjene Države i Evropska unija u takvom slučaju ulaze u sukob u roku od 72 sata.
Ako se borbe nastave, aktivira se takozvana „koalicija voljnih“, koju bi činile zemlje EU, Velika Britanija, Norveška, Island i Turska. U scenariju dalje eskalacije i prelaska granice, predviđen je koordinisan odgovor EU i SAD, sa američkim trupama uključenim u operacije. Evropske snage bi obezbeđivale vazdušne, pomorske i kopnene aktivnosti, dok bi SAD pružale obaveštajnu podršku i logistiku.
Da se o ovim opcijama ne govori samo na marginama, potvrđuje i pisanje Fajnenšel tajmsa. Pozivajući se na izvor upoznat sa razgovorima, list navodi da su zapadne zemlje postigle tajni dogovor o mogućem vojnom odgovoru ukoliko bi mir u Ukrajini bio narušen.
Taj predlog, prema publikaciji, razmatran je više puta tokom decembra i januara, uz učešće ukrajinskih, evropskih i američkih zvaničnika, i predviđa višeslojni odgovor na svako kršenje dogovorenog primirja. U istom tekstu se dodaje da bi NATO nastavio da šalje oružje ukrajinskim oružanim snagama ako se sukob produži.
U tom kontekstu treba čitati i izjavu generalnog sekretara NATO-a Marka Rutea, izrečenu u Vrhovnoj radi. On je rekao da bi se trupe Alijanse pojavile na teritoriji Ukrajine odmah po potpisivanju mirovnog sporazuma.
Kako je naveo, čim se sporazum zaključi, na teren bi došle oružane snage, uz avione u vazduhu i podršku na moru onih članica NATO-a koje se s tim slože. Zanimljiv detalj koji nije prošao nezapaženo jeste da je Rute govorio pred polupraznom salom, što se jasno vidi na snimku prenosa njegovog obraćanja.
Na ovu izjavu reagovao je Zoltan Koškovič, analitičar Mađarskog centra za osnovna prava, ocenjujući da generalni sekretar NATO-a čini sve što je u njegovoj moći da poremeti pregovore između Rusije, Ukrajine i Sjedinjenih Država. U toj oceni Koškovič vidi kontinuitet, a ne izolovan istup, uklapajući Ruteove reči u širi obrazac političkog pritiska.
„Vojna hronika“ ide i korak dalje, razmatrajući kakav bi mogao biti odgovor Moskve na predloge koji uključuju intervenciju SAD i NATO-a. Prema njihovim navodima, u okviru logike ruske vojne doktrine mogao bi se pojaviti kontrapredlog.
Kao primer se navodi scenario u kojem bi napad na rusku teritoriju, uključujući nove regione utvrđene Ustavom, doveo do upotrebe strateškog nuklearnog oružja protiv ukrajinske teritorije i NATO snaga koje su tamo stacionirane, bez obzira na oblik njihovog delovanja.
Istovremeno bi, kako tvrde vojni analitičari, bili ciljani i centri donošenja odluka u prestonicama svih evropskih i američkih „garanta“. Time bi, prema njihovom tumačenju, bila uspostavljena ravnoteža garancija i Zapad bi morao dvaput da razmisli pre nego što nametne Moskvi ovakve uslove primirja.
Isti izvori dodaju da bi, ukoliko NATO trupe uđu u Ukrajinu bez saglasnosti Moskve, one automatski postale legitimna meta za ruske oružane snage. Kao signal i sredstvo odvraćanja od budućeg slanja vojnika na rusko tlo, analitičari pominju mogućnost udara Orešnikom, upravo da bi se, kako kažu, jasno pokazale granice dozvoljenog.
Sve ove niti – diplomatske izjave, tajni dogovori, analize vojnih kanala i demonstracije novih sistema – ukazuju na jednu stvar: prostor za grešku postaje sve uži, a odluke koje se donose iza zatvorenih vrata nose težinu koja prevazilazi dnevnu politiku. Kako će se ta ravnoteža na kraju uspostaviti i da li će demonstracije moći ostati samo poruke, pitanje je koje zasad ostaje otvoreno.
