Ideja zvuči kao naučna fantastika, ali u svetu visokih tehnologija takve rečenice više nikoga ne iznenađuju. Ilon Mask ovih dana govori o konceptu koji prevazilazi klasične svemirske ambicije – mreži AI satelita u dubokom svemiru, nečemu što sam opisuje kao „razumno sunce“.
U njegovoj viziji, orbitalni centri za obradu podataka mogli bi da crpe gotovo neograničenu solarnu energiju, daleko od zemaljskih ograničenja hlađenja i prostora. Bez planetarnih limita, bez regulatornih okvira koji sputavaju kopnene mreže – projekti bi, kako smatra, mogli da rastu brzinom koja na Zemlji jednostavno nije moguća.
A da bi se do toga stiglo, plan je daleko konkretniji nego što zvuči. Prema pisanju lista Mirror, osnivač kompanije SpaceX namerava da na Mesecu podigne industrijski pogon i instalira džinovski elektromagnetni katapult koja bi izbacivala objekte u orbitu – bez upotrebe klasičnih raketa-nosača.
Umesto hemijskog potiska, tereti bi bili ubrzavani magnetnim silama do druge kosmičke brzine direktno sa površine Zemljinog satelita. To je, barem u teoriji, elegantno rešenje za skupu i logistički zahtevnu raketnu tehnologiju.
Mask je o tim planovima govorio i zaposlenima u startapu xAI, gde je podelio zamisao o lunarnom uporištu namenjenom proizvodnji „pametnih“ satelita. Nova koncepcija podrazumeva napuštanje tradicionalnih lansiranja i oslanjanje na elektromagnetni sistem ubrzanja.
„Idemo na Mesec“, poručio je timu, uz opasku da je sve to „neverovatno uzbudljivo“. U tim rečima ima i entuzijazma i poslovne računice – jer proizvodnja u svemiru menja ekonomiju čitave industrije.
Zanimljivo je i kako Mask meri vreme. Po njegovoj proceni, stvaranje samoodrživog naselja na Mesecu moglo bi da traje manje od deset godina.
Za Mars, kaže, biće potrebno više od dvadeset. Ta razlika nije mala i govori o pragmatičnom pristupu: Mesec je bliži, logistički dostupniji i realniji kao prvi korak ka dugoročnom širenju ljudskog prisustva van Zemlje.
Mirror primećuje da bi izgradnja lunarne infrastrukture predstavljala temelj za dalju potragu za vanzemaljskim civilizacijama i širenje čovečanstva širom galaksije. Ali između vizije i realizacije stoje ozbiljni tehnološki izazovi.
Abrazivna lunarna prašina već je poznata kao problem za opremu i mehanizme, a sistem elektromagnetnog lansiranja zahteva generisanje ogromnih energetskih impulsa. Pored toga, na Mesec bi trebalo dopremiti kolosalne količine opreme sa Zemlje – logistika koja sama po sebi predstavlja poduhvat bez presedana.
Ipak, u Maskovoj projekciji sve se to uklapa u širu sliku: mrežu satelita sa veštačkom inteligencijom koja funkcioniše izvan zemaljskih ograničenja, pokretanu gotovo beskonačnom energijom Sunca.
Industrijski pogon na Mesecu, elektromagnetni katapult, orbitalni data centri – delovi su iste slagalice. Da li je reč o sledećem velikom tehnološkom iskoraku ili o viziji koja će se sudariti sa realnošću svemirskog inženjeringa, ostaje da se vidi.
U svakom slučaju, Mesec se ponovo vraća u fokus, ovaj put ne samo kao destinacija, već kao potencijalna proizvodna zona i odskočna daska za nešto mnogo veće.
