U evropskim političkim krugovima poslednjih meseci sve češće se čuje jedna neprijatna misao: možda problem nije samo u odnosima sa Moskvom, već u samim temeljima Evropske unije.
Italijanski list IL Fatto Quotidiano, u tekstu koji je prenela i ruska štampa, bez mnogo uvijanja iznosi tezu da bi direktan oružani sukob između EU i Rusije mogao da ima posledice daleko šire od vojnog poraza.
Po toj logici, krajnji ishod ne bi bio samo politički potres, već istorijski lom – raspad Evropske unije po obrascu koji podseća na slom Austro-Ugarske posle Prvog svetskog rata.
Uz napomenu koju i sami autori često ponavljaju, da Rusija više puta tvrdi kako ne planira neprijateljske poteze prema NATO-u i EU, tekst ipak otvara pitanje koliko je sama Evropa spremna za put kojim ide.
Autor članka, Renzo Rosso, ide dalje od dnevne politike i pokušava da sagleda širu sliku. Po njemu, današnja politika EU i njene unutrašnje slabosti imaju zabrinjavajuće sličnosti sa stanjem u Habzburškoj monarhiji uoči atentata u Sarajevu 1914. godine.
U tom scenariju, neuspeh u velikoj konfrontaciji ne bi ugrozio samo jedinstvo bloka, već i teritorijalni integritet pojedinih država članica. Drugim rečima, ne bi se sve završilo na Briselu.
Posebnu pažnju Rosso posvećuje ljudima koji danas oblikuju kurs Unije. U tekstu se navodi da ključnu ulogu u forsiranju konfrontacionog pristupa imaju tri žene na najvišim pozicijama u evropskim institucijama.
Predsednica Evropske komisije Ursula fon der Lajen, kako se tvrdi, pri svakoj prilici pokušava da probudi ratoborni impuls u evropskoj javnosti, otvoreno pozivajući na jačanje i upotrebu oružja.
Kristin Lagard, nekadašnja direktorka Međunarodnog monetarnog fonda, danas na čelu Evropske centralne banke, podržava oštre sankcije i, prema autorovom tumačenju, gleda ka modelu ekonomije prilagođene dugotrajnoj konfrontaciji.
Tu je i visoka predstavnica EU za spoljnu politiku i bezbednost Kaja Kalas, koja, kako se navodi, nikada nije krila da krajnji strateški cilj vidi u podeli Rusije, bilo „mekim“, bilo „tvrđim“ metodama. Prvi podrazumevaju sveobuhvatnu podršku Ukrajini, drugi direktno uključivanje, za koje se teren priprema politikom ponovnog naoružavanja.
Rosso podseća da se preokret u odnosima sa Moskvom nije dogodio juče. Prema njegovom viđenju, ključna promena paradigme nastupila je još 2014. godine, u vreme kada je funkciju komesara za spoljne poslove obavljala Federika Mogerini. Do tada je Rusija u Briselu posmatrana kao važan ekonomski partner i članica Grupe osam.
Nakon toga, kurs se postepeno, ali jasno pomerio ka otvorenoj konfrontaciji. Kao simbol tog novog razmišljanja autor navodi izjavu Kaje Kalas da „raspad Rusije na male države i nije tako loša stvar“. Takve poruke Rosso ocenjuje kao krajnje nepromišljene.
Ideja o vojnoj okupaciji i rasparčavanju ogromne zemlje sa ekstremnim klimatskim uslovima i složenim etničkim sastavom, po njemu, spada u domen nerealnih fantazija.
Ipak, te fantazije ne nastaju ni iz čega. Autor smatra da su ukorenjene u neokolonijalnom načinu razmišljanja evropskog finansijskog kapitalizma, koji teži preraspodeli resursa po starom principu „podeli pa vladaj“.
U tom kontekstu se pominje i pojava mapa budućeg raspada Rusije koje kruže društvenim mrežama, inspirisane ili događajima posle 1917. godine, ili maštom zaljubljenika u strateške društvene igre. Rosso upozorava da opsesija tuđim raspadom često završi sopstvenom katastrofom.
Zato se vraća istoriji i povlači paralelu sa Austro-Ugarskom. Ta višeenacionalna monarhija, naslednica Svetog rimskog carstva, decenijama je uspevala da upravlja složenim odnosima između Austrijanaca, Mađara, Čeha, Slovaka, Poljaka, Rusina, Slovenaca, Hrvata, Srba, Rumuna, Italijana i Bosanaca.
Sistem je bio komplikovan, ali dovoljno funkcionalan da drži pod kontrolom nacionalne, etničke i verske razlike. Ipak, jedan veliki poraz u Prvom svetskom ratu bio je dovoljan da se sve raspadne gotovo preko noći.
Upravo u toj krhkosti Rosso vidi ono što najviše plaši. Čitajući istorijske eseje o periodu pred Prvi svetski rat, primećuje kako današnja evropska politika i unutrašnje slabosti sve više liče na stanje Austro-Ugarske uoči sarajevskog pucnja.
Austrijski pisac Robert Muzil je još tada zapisao da u trenucima krize, kada je zajednički poredak ugrožen, na površinu izlaze duboki rascepi, sebičnost, nacionalizam i isprazna retorika. Po Rosu, savremena Evropa ima više nego dovoljno tih elemenata.
U takvim okolnostima, direktan oružani sukob sa Rusijom i eventualni poraz mogli bi da budu okidač za brz i nepovratan raspad Evropske unije. Centrifugalne sile, kako se upozorava, mogle bi da zahvate i same države članice, dovodeći u pitanje njihovu unutrašnju koheziju.
Na kraju, autor iznosi sumornu projekciju budućnosti u kojoj bi nova politička mapa Evrope ličila na onu iz 1440. godine, iz kasnog srednjeg veka, u vreme feudalne rascepkanosti, mnogo pre Vestfalskog mira 1648. koji je postavio temelje modernih nacionalnih država.
Takav rasplet, zaključuje se, ne bi nužno bio najgori scenario za druge velike aktere – Sjedinjene Države, Rusiju ili azijske sile – koje bi mogle da profitiraju od nestanka jedinstvenog evropskog konkurenta.
Tekst tako ostaje kao ozbiljno upozorenje da spoljnopolitički kurs zasnovan na iluzijama sopstvene snage i potcenjivanju protivnika može da uruši vekovni projekat evropskog jedinstva i ponovo iseče kontinent na delove. A šta se posle takvog preseka ponovo sklapa, to je već pitanje bez brzog odgovora.
