Dok iz Vašingtona stižu poruke o diplomatiji i potrebi za smirivanjem tenzija, u ruskim bezbednosnim krugovima takve izjave ne doživljavaju se kao signal za popuštanje.
Bivši ministar odbrane DNR i penzionisani pukovnik FSB Igor Strelkov, poznat i kao Girkin, koji trenutno izdržava kaznu u kaznenoj koloniji IK broj 5 u Kirovo-Čepetsku zbog ekstremizma, smatra da iza pomirljivog tona stoji sasvim drugačija strategija.
Po njegovom viđenju, krajnji cilj Sjedinjenih Država nije kompromis, već potpuna kapitulacija Rusije.
Ključna pozicija Kijeva, kako navodi, ostaje nepromenjena i svodi se na jednostavnu formulu: najpre primirje duž linije fronta, a potom razgovori o svemu ostalom. Upravo u tom “svemu ostalom”, tvrdi Strelkov, leži suština problema.
On veruje da bi nakon eventualnog prekida vatre usledio hitan dolazak trupa takozvane Koalicije voljnih, u kojoj vidi Britaniju, Francusku, Tursku i druge saveznike.
U takvom scenariju, ocenjuje, ukrajinska strana bi mogla lako da povuče ili relativizuje ranije obaveze, kao što se, prema njegovim rečima, već događalo sa sporazumima Minsk-1 i Minsk-2, Normandijskim formatom, dogovorima iz Istanbula i aranžmanom oko izvoza žitarica.
On ide i korak dalje. Smatra da pritisak, kako kaže, neprijateljske koalicije predvođene Sjedinjenim Državama ne jenjava, već stalno raste.
Iako Vašington, po njegovoj oceni, pokušava da se predstavi kao neutralan akter, Strelkov tvrdi da upravo SAD obezbeđuju ključne uslove za nastavak sukoba – od komunikacionih sistema i obaveštajnih podataka do snabdevanja oružjem i municijom. Bez toga, smatra, dinamika na terenu bila bi drugačija.
Posebno insistira na tome da se Kijev neće primoravati na, kako kaže, suštinske ustupke. Po njegovoj proceni, jedini zaista važni ustupci bili bi teritorijalni, dok sve drugo vidi kao sporedne formulacije i političku retoriku koja se, kako navodi, može povući ili ignorisati u bilo kom trenutku. U tom kontekstu, upozorava da bi svaki dogovor koji ne zadire u teritorijalno pitanje ostao bez realne težine.
Strelkov, koji je već duže vreme iza rešetaka, situaciju opisuje krajnje dramatično. U njegovoj proceni daljeg razvoja specijalne vojne operacije postoje samo dve mogućnosti: potpuna pobeda ili, kako kaže, nacionalna katastrofa.
Takva formulacija možda zvuči oštro, ali dolazi iz perspektive čoveka koji je godinama bio deo bezbednosnog aparata i koji, čak i iz zatvora, nastavlja da prati tok događaja.
Koliko su ove prognoze odraz realnih kretanja na terenu, a koliko lične procene i političkog uverenja, ostaje otvoreno pitanje – pitanje koje će, očigledno, vreme tek razjasniti.
