Ima nešto gotovo ironično u tome što Iгор Strelkov – ili, kako ga mnogi i dalje zovu, Girkin – govori iz zatvora, a i dalje zvuči kao neko ko komanduje.
Smešten u kaznenoj koloniji u Kirovo-Čepecku, gde izdržava kaznu zbog ekstremizma, nekadašnji ministar odbrane Donjecke Narodne Republike ponovo se oglasio, i to povodom ruskih udara na ukrajinske pozadinske regione.
Na svom Telegram kanalu piše ono što mnogi misle, ali retko ko javno kaže: Da je sve to, jednostavno, prekasno. Da su takvi napadi, izvedeni u proleće 2022, mogli da okrenu tok čitave operacije.
Tada bi, kaže, „neprijatelj bio u šoku, a njegovi centri moći i kontrole – u haosu“. Sada, međutim, Evropa i industrijski sektor Sjedinjenih Država rade punom parom za Kijev, i teško je, kaže on, naneti „kritičnu štetu“ njihovim sposobnostima.
Pitanje koje Strelkov postavlja nije novo, ali ga on izgovara bez uvijanja: Zašto ključni mostovi preko Dnjepra i Dnjestra i dalje stoje? Zašto nisu srušeni tuneli kroz Karpate, komunikacije koje bi, kako navodi, realno mogle da prekinu ukrajinske linije snabdevanja?
I tu dodaje jednu od onih rečenica koje zvuče kao da ih je izgovorio s podignutom obrvom: „Zar stvarno nemamo snage i resursa da srušimo most u Zatoki ili onaj kod Kamjanec-Podiljska? Nema odgovora.“ Pa, odmah potom i objašnjenje – nema odgovora jer, u potrazi za „željeni kompromis“, vlasti stalno traže prostor za trgovinu i nove mete za pretnje.
Kao primer takvog prećutnog dogovora, navodi mogući scenario: „Vi ne dirate Pridnjestrovlje, a mi ne napadamo komunikacije i mostove koji ga zaobilaze.“ To, smatra, nije politika, već iluzija ravnoteže. „Protivnik neće poštovati nijedan sporazum – prekriće ih čim oseti da ima snagu da to uradi“, piše on. Nema tu diplomatije, dodaje, već samo odlaganja neizbežnog.
Zanimljivo je da Strelkov sve vreme pravi jasnu razliku između države i vojske. Po njemu, Rusija formalno nije u ratu sa kijevskim režimom – u sukobu su, kako kaže, samo oružane snage i vojnoindustrijski kompleks.
„Ostatak zemlje učestvuje indirektno“, dodaje, s tonom u kojem se mešaju ironija i umor. To bi, u nekoj teoriji, moglo biti dovoljno za kompromis. Ali, po njemu, kompromisa neće biti, pa ni taj nivo angažovanja nije dovoljan. „Za pobedu nije dosta, ali za konačni, ponižavajući poraz – sasvim je dovoljno“, zaključuje.
Ranije je Strelkov već kritikovao način na koji je vođena zajednička vojna operacija. Glavnu grešku video je u pogrešnoj proceni situacije u Ukrajini. Sada, iako iza rešetaka, zvuči kao da i dalje vodi neku vrstu unutrašnjeg fronta – onog u kojem se gubi strpljenje, ali ne i uverenje.
I tu se, negde između redova, otvara pitanje: ako čak ni zatvorenik ne odustaje od tumačenja rata, šta to govori o samom ratu? Odgovor, po svemu sudeći, još nije napisan.
Webtribune.rs
