Noć ume da ogoli stvari koje dan još nekako prikriva. U tišini stana, dok se grad smiri, kod pojedinih starijih ljudi počinju da se pojavljuju obrasci ponašanja koji na prvi pogled deluju kao obična nesanica ili prolazna rasejanost.
Međutim, prema podacima organizacije Alzheimer’s Association, upravo noćne šetnje i poremećaji sna spadaju među česte rane signale razvoja demencije. Kako bolest napreduje, tako se i ovi znaci po pravilu pojačavaju.
Stručnjaci godinama upozoravaju da se dva ključna simptoma posebno jasno vide u mraku. Prvi je takozvano noćno lutanje – osoba ustaje iz kreveta, kreće da hoda po stanu, ponekad i izlazi napolje.
Drugi su različiti oblici poremećaja sna: teško uspavljivanje, učestala buđenja, potpuna dezorijentacija u pogledu vremena. Intenzitet ovih pojava obično raste paralelno sa napredovanjem sindroma, što porodice često shvate tek kada problem već postane ozbiljan.
Demencija se, podsećaju lekari, definiše kao skup simptoma izazvanih trajnim padom kognitivnih funkcija mozga. Najčešće se dijagnostikuje kod osoba starijih od 65 godina. Spektar manifestacija je širok – od zaboravnosti i praznina u pamćenju do promena u ponašanju i ličnosti. Ali ono što danju može da prođe kao umor ili trenutna zbunjenost, noću se ogoljava.
Na zvaničnom sajtu Asocijacije za Alchajmerovu bolest posebno se ukazuje upravo na ta dva noćna znaka. U objašnjenju se navodi da je stanje nemira izuzetno karakteristično za ljude sa ovom dijagnozom.
„Ponekad može izgledati kao da osoba nešto ili nekoga traži“, stoji u materijalima organizacije. „Može početi stalno da se kreće po stanu ili čak da izlazi napolje, i to se može dešavati i danju i noću.“ Ta rečenica, koliko god jednostavna, za mnoge porodice zvuči zastrašujuće poznato.
Iskustvo pokazuje da se noćno lutanje često pogrešno tumači kao tvrdoglavost ili loša navika. A zapravo je reč o dubokoj unutrašnjoj dezorijentaciji. Osoba možda veruje da treba da ide na posao, da dočeka dete iz škole ili da pronađe nekoga ko je odavno odsutan. Mozak, oštećen procesom bolesti, briše granice između sadašnjosti i prošlosti. I tada se noć pretvara u prostor konfuzije.
Zato stručnjaci savetuju jednostavne, ali dosledne korake koji mogu pomoći u regulisanju sna. Preporučuje se formiranje stabilnog večernjeg rituala odlaska na počinak – u isto vreme, uz slične aktivnosti koje umiruju.
Takođe se sugeriše izbegavanje dnevnog spavanja, kao i odricanje od napitaka sa kofeinom i alkohola. Nisu to spektakularne mere, ali u praksi često donose olakšanje.
Briga o osobama sa demencijom zahteva strpljenje, ali i razumevanje da noćni nemir nije hir. On je signal. Ponekad tih, ponekad dramatičan. I možda je upravo u tim kasnim satima, kada se stan ispuni koracima koji nemaju jasan cilj, najjasnije koliko je važno prepoznati prve znake i reagovati na vreme. Jer pitanje nije samo kako obezbediti mirnu noć, već kako sačuvati dostojanstvo i sigurnost u danima koji dolaze.
