Tramp ima veliku strategiju, on želi da uradi “Obrnutog Niksona“ – Patrnerstvo sa Rusijom za savez protiv Kine. Ali, s obzirom na to koliko je on slab u Vašingtonu, šta on realno može ponuditi?
U razgovoru za Financial Times prošle nedelje, Henri Kisindžer je izneo veoma značajan komentar o pokušaju predsednika Donalda Trampa da pobljša odnose SAD-a sa Rusijom.
Razgovor je održan u pozadini samita u Helsinkiju 16. jula. Kisindžer je rekao: “Mislim da bi Tramp mogao biti jedna od onih ličnosti u istoriji koja se pojavljuje s vremena na vreme da obeleži kraj jedne ere i primora na odustajanje od starih pretenzija. Ne mora nužno značiti da on to zna, ili da razmatra bilo kakvu sjajnu alternativu. To bi jednostavno mogla biti slučajnost.“
[adsenseyu1]
Kisindžer nije to detaljno objasnio, ali su njegove misli u skladu sa mišljenjima koje je iznosio u prošlosti – stalni američki gubitak uticaja u globalnoj areni, uzdizanje Kine i oživljavanje Rusije zbog neophodnosti nove globalne ravnoteže.
Još 1972. godine, u razgovoru sa Ričardom Niksonom o njegovom predstojećem putu u Kinu, označavajući istorijsko otvaranje Pekingu, Kisindžer je mogao da vizualizuje takav rebalans koji bi postao neophodan u budućnosti. On je izrazio stav da su, u poređenju sa Sovjetima (Rusima), Kinezi bili “isto toliko opasni. Zapravo, oni su opasniji tokom istorijskog perioda.“ Kisindžer je dodao: “Za 20 godina će se tvoj (Niksonov) naslednik, ako bude mudar kao ti, okrenuti Rusima protiv Kineza.“
Kisindžer je tvrdio da bi SAD, koje su pokušavale da profitiraju od neprijateljstva između Moskve i Pekinga u doba Hladnog rata, stoga trebalo da “igraju ovu igru ravnoteže moći potpuno bezosećajno. Trenutno su nam potrebni Kinezi da ispravimo i disciplinujemo Ruse.“ Ali u budućnosti će to biti obrnuto.
Naravno, Kisindžer nije pokrenuo “trougaonu diplomatiju“ SAD-a, Rusije i Kine. Nije tajna da su 1950-ih godina SAD činile sve što su mogle kako bi narušile odnose između Mao Cedunga i Nikite Hruščova. Akcenat je stavljen na izolaciju “komunističke Kine.“ Strastvenost Nikite Hruščova po pitanju “mirnog suživota“ nakon njegovog samita sa Dvajtom Ajzenhauerom 1959. godine u Kamp Dejvidu je postala odlučujući trenutak u kinesko-sovjetkom raskolu.
Ali, čak i kada se kinesko-sovjetski raskol produbio (kulminirajući u krvavom sukobu na reci Usuri 1969. godine), Nikson je preokrenuo politiku Ajzenhauera i otvorio liniju ka Pekingu, dajući prioritet američkoj globalnoj konkurenciji sa Sovjetskim Savezom. Deklasifikovani arhivski materijali o Hladnom ratu pokazuju da je Vašington ozbiljno razmišljao o mogućnosti šireg kinesko-sovjetskog rata. Jedan konkretan memorandum američkog Stejt departmenta govori o neverovatnom trenutku u istoriji Hladnog rata – oficiru KGB-a koji se raspituje o američkoj reakciji na hipotetički sovjetski napad na kineske objekte nuklearnog oružja.
Zatim je tu memorandum napisan za Kisindžera od strane tadašnjeg uticajnog posmatrača za Kin, Alena S. Vajtinga, koji upozorava na opasnost od sovjetskog napada na Kinu. Jasno je da je 1969. godina bila ključna godina kada su američke kalkulacije resetovane na osnovu procene da su kinesko-sovjetske tenzije pružile osnovu za kinesko-američko zbližavanje. To je dovelo do dramatične uvertire od strane Niksona i Kisindžera da otvore tajne komunikacije sa Kinom preko Pakistana i Rumunije.
Ova rekapitulacija je korisna danas, jer su Trampovi potezi do sada ukazivali na program vraćanja u eru Ajzenhauera – obuzdavanje Kine tako što će skovati savez sa Rusijom.
Hoće li Putin zagristi Trampov mamac? Pa, zavisi. Po našem mišljenju, nema sumnje da će Putin ovde videti veliko otvaranje za Rusiju. Ali, to će zavisiti od onoga šta SAD nude. Putinova preterana pohvala Trampu po pitanju Severne Koreje, i Trampov srdačan odgpvor, bili su značajna razmena u Helsinkiju, i to je bio dobar početak da se naglasi interesovanje Moskve da igra širu ulogu u azijsko-pacifičkom regionu.
Peking mora da ovo “odmrzavanje“ u Helsinkiju posmatra sa nekom nelagodnošću. Portparol kineskog Ministarstva spoljnih poslova je pozdravio samit u Helsinkiju. Međutim, glavna procena kineskih analitičara je da se neće mnogo toga dogoditi jer su kontradikcije u američko-ruskim odnosima fundamentalne, a rusofobija je previše prisutna unutar američkog establišmenta.
Državni China Daily je objavio editorijal – Da li je sastanak u Helsinkiju resetovao odnose između SAD i Rusije? – gde procenjuje da, u najboljem slučaju, “samit u Helsinkiju predstavlja dobar početak za bolje odnose između SAD i Rusije.“ Međutim, ovaj editorijal je pesimističan u pogledu bilo kakvog realnog prodora između SAD i Rusije, uključujući i po pitanju Sirije, što je tema koju je Putin izdvojio kao testni slučaj efikasnosti rusko-američke saradnje.
Sa druge strane, tabloid kineske komunističke partije, “Global Times,“ objavio je editorijal koji iznosi zapanjujuću analizu onoga što je navelo Trampa da posveti toliku pažnju (“poštovanje“) Rusiji – Kina može naučiti nešto iz Trampovog poštovanja prema Rusiji. Editorijal zaključuje da bi jedini razumljiv razlog mogao biti to da, iako Rusija nije ekonomska sila, da je ona zadržala uticaj na globalnoj sceni zbog vojne moći:
- Tramp je u više navrata istakao da su Rusija i SAD dve najveće nuklearne sile nasvetu, sa njihovim kombinovanim arsenalom koji čini 90 odsto ukupnog svetskog arsenala, te stoga SAD moraju živeti u miru sa Rusijom. Po pitanju odnosa SAD i Rusije, Tramp razmišlja bistre glave.
U suprotnom, ako SAD pojačavaju pritisak na Kinu danas, to je zato što je Kina, iako je ekonomski gigant, i dalje slaba vojna sila. Stoga:
- Kinesko nuklearno oružje ne mora samo da obezbedi drugi udar, već takođe igra ulogu kamena temeljca u formiranju snažnog odvraćanja, tako da se spoljne sile ne usuđuju da zastraše Kinu vojno… Deo američke strateške arogancije može poticati iz njihove apsolutne nuklearne prednosti… Ne samo da treba da poseduju jak nuklearni arsenal, već moraju omogućiti spoljnom svetu da zna da je Kina odlučna da brani svoje ključne nacionalne interese nuklearnom silom.
Zaista, ukoliko dođe vremena krize, Kina će biti sama u Kisindžerovom trouglu. A Kina se mora pripremiti za takvu mogućnost. Sa druge strane, nagon Kine za stvaranje velikog nuklearnog arsenala bi se mogao narugati velikim idejama u Moskvi i Vašingtonu da su oni jedini odrasli u prostoriji po pitanju održavanja globalne strateške ravnoteže.
Webtribune.rs
