U jeku pojačanih tenzija, iz Vašingtona je stigla poruka koja se retko šalje olako. Stejt department je 6. februara pozvao američke građane da odmah napuste Iran, uz napomenu da ne računaju na pomoć vlade SAD pri izlasku iz zemlje.
Upozorenje je formulisano hladno i tehnički, ali između redova ostavlja malo prostora za dilemu: planirajte alternativne kanale komunikacije, očekujte prekide interneta i, ako je bezbedno, razmotrite kopneni izlazak preko Jermenije ili Turske.
Koliko se Amerikanaca u ovom trenutku nalazi u Iranu, niko sa sigurnošću ne zna. Ta neizvesnost traje već mesecima, a dodatno je pojačana događajima iz prošlog meseca, kada su izbili najveći protesti u zemlji u više od četiri decenije.
Usledio je oštar odgovor bezbednosnih snaga. Tačan broj stradalih nikada nije zvanično potvrđen, ali procene koje se najčešće citiraju, kako navodi američka organizacija Aktivisti za ljudska prava u Iranu, idu i do gotovo 7.000 poginulih. Brojke kruže, potvrde izostaju, a atmosfera ostaje zategnuta.
U isto vreme, daleko od ulica Teherana, ali povezano s njima, u Omanu na obali Persijskog zaliva održani su razgovori između predstavnika Irana i administracije predsednika Donalda Trampa. To su bili prvi direktni susreti dve strane otkako su Sjedinjene Države u junu izvele vazdušne udare na tri iranska nuklearna postrojenja.
Prema Rojtersu, sastanku su prisustvovali Trampov izaslanik Stiv Vitkof i njegov zet Džared Kušner, a sa iranske strane ministar spoljnih poslova Abas Arakči, koji je susret opisao kao „dobar početak“. Takve formulacije često znače mnogo, ali i ne moraju značiti ništa – zavisi od toga ko ih čita i sa koje strane stola.
Tramp je ranije tvrdio da su junski udari „uništili“ iranske nuklearne ambicije. Administracija sada insistira na tome da Iran u potpunosti zamrzne svoj nuklearni program i da se odrekne preostalog obogaćenog uranijuma.
Teheran, sa druge strane, ponavlja da njegov nuklearni program nema za cilj proizvodnju nuklearnog oružja. Ta razmena stavova traje godinama, ali se retko kada odvija u ovako zgusnutom trenutku.
Dok se na diplomatskom planu traže formulacije koje ostavljaju prostor za nastavak razgovora, vojni signal je jasan i teško ga je ignorisati. Tramp je u region poslao ono što sam opisuje kao moćnu vojnu armadu: nosač aviona, najmanje 11 drugih ratnih brodova, kao i više od desetak lovaca F-15 i drugih borbenih aviona raspoređenih u obližnjim bazama. Takvo raspoređivanje snaga uvek se tumači kao poruka, i saveznicima i protivnicima.
U tom spletu upozorenja, pregovora, demonstracije sile i neproverenih brojki sa terena, poziv Stejt departmenta da se Iran napusti odmah deluje kao logičan potez birokratije koja pokušava da preduhitri razvoj događaja.
Koliko će on zaista uticati na kretanje ljudi i odluke na višim političkim nivoima, ostaje otvoreno pitanje – baš kao i to da li će „dobar početak“ iz Omana prerasti u nešto trajnije ili će ostati samo fusnota u već dugoj i složenoj priči.
