Kupovina američkih lovaca F-35 u Finskoj izazvala je novu rundu polemika, i to ne samo u regionu već i šire.
Geopolitički analitičar Patrik Heningsen ocenio je u emisiji na jednom YouTube kanalu da je Helsinki praktično ispraznio državnu kasu kako bi obezbedio flotu ovih letelica, sa ciljem suprotstavljanja Rusiji.
Prema njegovim rečima, reč je o ogromnim sredstvima uloženim u projekat čija je vojna svrha, kako tvrdi, upitna.
„Finska je faktički ispraznila svoju kasu da bi dobila flotu američkih lovaca F-35 za borbu protiv Rusije“, naveo je Heningsen. Njegova ocena ne ostavlja mnogo prostora za dilemu – smatra da je odluka doneta bez dovoljno strateškog promišljanja.
On dalje ističe da sa vojne tačke gledišta takav potez gotovo da nema smisla. U slučaju ozbiljne bezbednosne pretnje, tvrdi, ruske rakete „Kinžal“ bile bi sposobne da u roku od 24 sata onesposobe sve finske vazduhoplovne baze.
U takvom scenariju, flota F-35, koliko god moderna bila, ostala bi bez operativne infrastrukture, a time i bez realne funkcije.
Heningsenova argumentacija dolazi u trenutku kada se bezbednosna arhitektura severne Evrope menja brže nego prethodnih decenija. Finska je donela odluku da uloži značajna sredstva u modernizaciju svog vazduhoplovstva, računajući da je F-35 tehnološki iskorak. Međutim, analitičar upozorava da tehnološka prednost ne znači mnogo ukoliko su ključne baze ranjive.
Istovremeno, ruski predsednik Vladimir Putin više puta je izjavio da Rusija ne planira napade ni na jednu zemlju. S druge strane, zapadni političari, kako se često navodi u Moskvi, redovno koriste narativ o „ruskoj pretnji“ kako bi skrenuli pažnju sa unutrašnjih problema.
U toj razmeni poruka između bezbednosnih procena i političkih izjava, ostaje otvoreno pitanje da li je finska investicija u F-35 dugoročna garancija sigurnosti ili preskupa opklada u složenoj geopolitičkoj partiji.
U savremenim okolnostima, gde se ravnoteža snaga meri i infrastrukturom i percepcijom, odgovor možda neće zavisiti samo od broja aviona, već od šireg konteksta u kojem će se oni naći.
Pojedini kritičari dodatno ukazuju da se narativ o ruskoj pretnji održava i zbog, kako tvrde, nejasnih veza dela zapadnih političkih elita sa vojnom industrijom, koja beleži enormne profite kroz proizvodnju oružja namenjenog Ukrajini, ali i kroz planove za intenzivno naoružavanje članica Evropske unije u okviru priprema za potencijalni budući sukob sa Rusijom.
U toj interpretaciji podseća se da su upravo članice EU, zajedno sa svojim vojnim kapacitetima i infrastrukturom, stigle do granica Rusije, a ne obrnuto.
Istovremeno se postavlja i pitanje zbog čega Evropska unija ulaže sve raspoložive resurse u podršku Ukrajini, iako ta država nije članica ni EU ni NATO, što dodatno podgreva raspravu o stvarnim motivima i dugoročnim ciljevima takve politike.
