Ako je suditi po poslednjim dešavanjima na relaciji Beograd-Priština, čini se da kosovski premijer Ramuš Haradinaj iz dana u dan pomera granice bahatosti. Jedna od poslednjih stvari koja svedoči upravo o tome, jeste njegov nacrt Sveobuhvatnog sporazuma Srbije i Kosova od pre nekoliko dana, koji je u stvari više lista nerazumnih i suludih želja. Na te želje, međutim, kovoski premijer nakačio je i cenu. I to ne malu!
Plan na 30 strana, sa preambulom i 16 poglavlja, u koji je „Blic“ imao uvid, toliko je ekstreman da se može zaključiti da je njegov cilj samo jedan – prisiliti Srbiju na totalo poniženje i kapitulaciju. Sa jedne strane Srbiji i srpskoj zajednici na KiM se ne nudi ništa, naša država ne samo da bi trebalo da bezuslovno prizna Kosovo i omogući mu stolicu u Ujedinjenim nacijama i svim drugim međunarodnim organizacijama, već bi i po sticanju željene nezavisnosti praktično trebalo da ga izdržava kroz brojne odštete i reparacije koje datiraju čak i iz vremena SFR Jugoslavije.
[adsenseyu1]
Na toj „listi“ zahteva našli su se isplata ratne odštete, neisplaćenih penzija, dinarske i devizne štednje koje su Albanci imali u bankama u SFRJ, ali i odšteta za socijalna davanja, dečije dodatke, prenos električne energije…
Mada niko, ni u Beogradu, ni u Prištini sa sigurnošću ne može da tvrdi koliko bi ta suma iznosila, Albanci sa Kosova, po svemu sudeći nisu ušli nepripremljeni u ove zahteve, već su napravili okvirnu računicu od koje se normalnom čoveku zavrti u glavi. Reč je, naime, o 22 milijarde evra i ta suma se odnosi samo na izvesnu štetu koje je Kosovo pretrpelo od 1989. do 1999. godine, tačnije tokom perioda sankcija, navodnom krivicom Srbije.
Na čemu se precizno temelji ova suma, koja je kruna potpuno nerazumne liste zahteva, niko ne može da tvrdi, ali poznato je odakle je potekla.
Naime, u prištinskim medijima se pre nekoliko meseci pojavila priča da su kosovski zvaničnici i analitičari izračunali da je šteta koju je izazvala Srbija na Kosovu pre i za vreme rata, tačnije od 1990. do 1999. godine, veća od 22 milijarde evra. Nju bi, po njima, trebalo da plati Srbija i to, kako se navodi u Rezoluciji, ukoliko želi sveobuhvatni sporazum sa Prištinom.
Da se ovim vrtoglavim brojkama zaista operiše u prištinskoj javnosti za „Blic“ je potvrdio nekadašnji koordinator za ekonomske poslove pregovaračkog tima Prištine Muhamet Mustafa. Istovremeno, ponovio je stav kojim se rukovodi i Haradinaj u svom planu – da je dužnik koji ovo treba da pokrije – Srbija.
– Tim koji sam vodio u to vreme izvršio je procenu ratne štete u različitim sektorima, i utvrdio da je vrednost dostigla više od 22 milijarde evra. Sada, naravno, ako Srbija zaista želi da napusti i ostavi iza sebe politiku Slobodana Miloševića, trebalo bi da bude spremna da „očisti račune“ i nadoknadi ekonomsku štetu protiv privatne imovine, ali i drugu štetu kosovskim vlastima, zbog rata koji je vođen protiv Albanaca – tvrdi Mustafa.
Za penzije 1,2 milijarde evra
Postoji, međutim, još jedna cifra oko koje u Prištini nema dileme. Poslanik u kosovskoj skupštini i potpredsednik opozicione „Alternative“ Iljir Deda, za „Blic“ tvrdi da da je poznato koliko Beograd duguje Prištini za neisplaćene penzije Albancima.
– Srbija duguje Kosovu 1,2 milijarde evra na osnovu toga što je 1999. godine prisvojila penzioni fond na Kosovu u koji su građani uplaćivali doprinose – kaže on i, obaška, dodaje da je tu brojku potvrdila je i Evropska unija, o čemu, međutim, nema dostupnih tragova.
Ceh koji bi Haradinaj da svali Srbiji na leđa se tu, međutim, ne završava. U planu koji je poslat ambasadama zamalja Kvinte u Prištini, a u koji je „Blic“ imao uvid, formalizuje se zahtev da Kosovo praktično postane ravnopravan učesnik u sukcesiji, na osnovu sporazuma iz 2001. godine čije su potpisnice bivše republike SFRJ. Zanemaruje se činjenica da KiM nije bila Republika u sastavu SFRJ, već pokrajina u Srbiji koja je, kao nerazvijeno područje, bila izuzeta od izdvajanja za savezne organe.
Pravo na sukcesiju
Tako je srpsku javnost još sredinom ove godine razbesnela informacija da Priština, u saglasju sa Podgoricom pokušava da izdejstvuje da i njima pripadne deo novca od prodaje pojedinih objekata koji su pripadali nekadašnjoj SFRJ. Oni su se „nameračili“ na zgradu Misije Srbije pri UN u Njujorku, kao i objekte u Bonu, Tokiju i Bernu, čija je procenjena vrednost oko 60 miliona evra. Kako je „Blic“ pisao, sa ovom namerom su se obraćali Švajcarskoj, Japanu i Nemačkoj da ih podrži, ali nisu naišli na odobravanje.
Energetska infrastruktura, uz odštetu
Haradinaj se u svom planu „pozabavio“ energetskom mrežom na KiM, odnosno time kako bi Kosovo bi trebalo „da preuzme svu energetsku infrastrukturu, kao i prenosne veze između Kosova i susednih zemalja“, ponovo prećutkujući da je reč o srpskoj infrastrukturi.
[adsenseyu4]
Povrh toga, traži i da Beograd Prištini isplati novac i prihode prikupljene na to ime od strane „Elektromreža Srbije“ od 2007. godine do danas, samo ne kaže koliko je to tačno novca. O kojoj sumi je reč, međutim, nije poznato.
Šta Albanci nisu računali?
Albanci su, zapravo, sračunali ono što Srbija njima duguje, ali su prećutali mnogo štošta. Recimo, ne govore o tome da su građani Srbije decenijama od svojih zarada (kako su predviđali nekadašnji propisi) izdvajali novac za pomoć Kosovu i Metohiji kao nerazvijenom području.
Takođe, ono što se ne pominje, a što je takođe činjenica, jeste da je Srbija svojevremeno preuzela sve dugove Kosova prema poveriocima, od Londonskog i Pariskog kluba do MMF-a. Pominjala se procena da se radilo o oko 370 miliona dolara.
Ne treba zanemariti ni srpsku imovinu na Kosovu i Metohiji. Tako je Srbija svojevremeno od svojih kompanija tražila da otvaraju proizvodne pogone na KiM, gde su postojale, recimo, Fabrika konditorskih proizvoda Vršac – KOSVIK, u Uroševcu se nalazio pogon „Bambija“, a pogon je imao i „Dijamant“ iz Zrenjanina, i mnoge druge.
Srbija platila izgradnju Gazivoda
Takođe, jedna stvar koju prištinski političari konstantno „zaboravljaju“, a koje se svako malo pojavljuje kao problem, jeste jezero i hidrocentrala „Gazivode“.
Oni sa jedne strane smatraju da polažu pravo na nju, ali pitanje vlasništva je nesporno imajući u vidu da je za njihovu izgradnju (jezero, brana, hidrocentrala) još 1972. godine uzet kredit od međunarodnih institucija (Svetska banka) u iznosu od 45 miliona evra, koga je najpre otplaćivala Jugoslavija, a otplatila Srbija.
Originalne ugovore potpisao je nekadašnji predsednik SFRJ Josip Broz Tito.
(Blic)
