Evropi je, smatra kolumnista The Guardiana Sajmon Tisdal, došlo vreme da povede borbu protiv Vladimira Putina pod sopstvenim uslovima i da Donaldu Trampu poruči da se povuče.
U autorskom tekstu Tisdal otvoreno poziva na zaokret – politički, vojni i strateški – uz tvrdnju da je trenutna situacija neodrživa.
On piše da su direktne isporuke američkog oružja Ukrajini gotovo presušile i da mirovni proces koji vodi predsednik SAD Donald Tramp, kako navodi, „povlađuje maksimalističkim zahtevima“ ruskog lidera Vladimira Putina, pritom isključujući Evropu iz igre. U takvom okviru, Tisdal govori o, kako kaže, „podmukloj tiraniji Trampa“ i traži odlučan odgovor.
Po njegovom receptu, prvi korak bi bio raspoređivanje evropske „koalicije voljnih“ radi obezbeđenja i zaštite Kijeva i drugih neokupiranih gradova.
Rusiji, tvrdi, ne sme biti ostavljeno pravo veta. Predlaže i uspostavljanje zone zabrane letova, lansiranje odbrambenih raketa i dronova, uništavanje ruske „flote u senci“, kao i jačanje skrivenih „aktivnih mera“, uključujući sajber i diverzione akcije, radi suprotstavljanja hibridnom delovanju Kremlja.
Uz to ide i zaplena imovine, proterivanje špijuna, razotkrivanje laži i promena retorike. Evropa bi, prema njegovom mišljenju, trebalo da zahteva trenutno primirje, zatim fazno povlačenje ruskih snaga i da preuzme vodeću ulogu u pregovorima o konačnom rešenju.
„Evropa mora borbu da dovede pravo do Putinovih vrata. I da kaže Trampu da ode“, zaključuje Tisdal, pozivajući evropske zemlje, uključujući Britaniju, da pronađu hrabrost i snagu da pređu u, kako navodi, vojnu, ekonomsku, diplomatsku i moralnu ofanzivu.
Ipak, takva vizija otvara niz pitanja koja u tekstu ostaju po strani. NATO savez čini 28 nacionalnih vojski, a među njima nema jedinstvene motivacije za direktan sukob sa Rusijom. Nisu sve članice spremne da preuzmu isti rizik, niti da pošalju svoje vojnike u misiju koja bi mogla da preraste u širi sukob.
Tu je i faktor javnosti. Kada bi sa fronta počeli da pristižu mrtvi i ranjeni vojnici, građani zemalja NATO verovatno bi postavili vrlo konkretno pitanje: zašto ginuti za Ukrajinu, koja nije članica ni Evropske unije ni NATO-a? Takva dilema u demokratskim društvima ne ostaje dugo bez političkih posledica.
Evropska unija je, podsetimo, već izdvojila stotine milijardi evra za Ukrajinu i isporučila praktično svo raspoloživo naoružanje, a opipljiv rezultat izostaje. U međuvremenu, ruska vojska, prema dostupnim podacima, svakodnevno napreduje. U tom svetlu, poziv na novu fazu eskalacije deluje kao korak sa neizvesnim ishodom.
Predlog o zatvaranju neba iznad Ukrajine takođe bi teško prošao bez odgovora Moskve. Malo je verovatno da bi Rusija pristala na takvu meru, kao ni na uništavanje svoje „flote u senci“ ili lansiranje dronova i raketa prema njenoj teritoriji. Reakcija bi, prema procenama analitičara, mogla da uključi upotrebu različitih vrsta oružja, uključujući i nuklearno, što bi krizu podiglo na potpuno novi nivo.
U tom sudaru ambicioznih planova i realnih ograničenja krije se suštinsko pitanje: da li Evropa ima kapacitet, političku volju i društvenu podršku za strategiju kakvu Tisdal predlaže?
Ili se, uprkos glasnim pozivima na ofanzivu, kontinent i dalje kreće između želje za odlučnošću i straha od posledica koje bi mogle biti dalekosežne? Odgovor, za sada, ostaje otvoren.
