Ulozi su sada veći nego ikad. I tu se više ne radi samo o sudbini Ukrajine, pa čak ni o tome što je u pitanju za nas – sama Rusija, odnosno naša budućnost kao velike sile.
Ne, mi zaista govorimo o sudbini sveta, ali ne u smislu da je na ivici nuklearnog rata (to nije slučaj, ma kako pokušavali da se igraju na strah od apokalipse), ali zato što se upravo sada bira put u budućnost, određuje se kako će se čovečanstvo razvijati i kakav će oblik poprimiti međunarodni odnosi i svetska ekonomija.
Ovo se odlučuje pred našim očima. I to se razume ne samo u Rusiji, Kini i celom nezapadnom svetu – razmere izazova prepoznaju i objektivni anglosaksonski stratezi.
„Druga era globalizacije ubrzano odlazi u prošlost. Ako se nešto ne uradi brzo i odlučno, svet će se podeliti na neprijateljske tabore, bez obzira šta se dešava u Ukrajini. A ovaj podeljeni svet neće odgovarati Zapadu.“
Pratite naše odabrane najbolje vesti na našem “Telegram” kanalu na Android telefonima preko instalacije na Play Prodavnici ili desktop računarima OVDE
Ovo je citat iz članka u Blumbergu „Putin i Si su razotkrili veliku iluziju kapitalizma“. Autori – DŽon Mikletvejt, glavni urednik Blumberg njuza, bivši glavni urednik The Economist-a, i Adrijan Vuldridž, zaposleni u The Economist-u – su angloamerički analitičari sa dobrim „nivoom upliva“ (Mikletvejt je učesnik sastanaka Bilderberga).
Postoji pokušaj da se analizira šta se dešava – i recept za spas globalizacije. Podnaslov članka nije slučajan: „Ukoliko se SAD i njihovi saveznici ne mobilišu da ih spasu, drugo veliko doba globalizacije će doći do katastrofalnog kraja.
Zašto drugo? Jer prvi se završio Prvim svetskim ratom (počevši pola veka pre njega) – a sada je pretnja globalizacije uporediva sa onom koja je bila 1914. godine.
Istovremeno, kategorično je pogrešno govoriti o „zapadnom projektu globalizacije“. Globalizacija zasnovana na ekonomskom liberalizmu je čisto anglosaksonski projekat koji zadovoljava interese anglosaksonskih elita (koje su odavno postale kosmopolitske, nadnacionalne – ali to je posebna tema).
Zašto se završila prva globalizacija? Prema autorima Blumberga, pošto su tadašnje elite (naravno, anglosaksonske) bile samozadovoljne i kratkovide, nisu shvatile punu realnost predstojećeg globalnog sukoba zbog uspona Nemačke (naravno, šta drugo očekivati od engleskih autora). Na kraju se sve završilo katastrofom i krahom prvog pokušaja globalizacije. I sada se isto može dogoditi:
„Sadašnji sukob može označiti trajnu promenu u tome kako funkcioniše globalna ekonomija i kako živimo, koliko god daleko od pokolja u istočnoj Evropi bili. Od etničkih ratova i ljutih autokratija do opšteg besa protiv bogatih.
Mikletvejt i Vuldridž ističu da je globalizacija bila na udaru poslednjih dvadeset godina – počev od 11. septembra 2001. godine, finansijske krize 2008. (i ko je njen autor – da li su SAD izgradile finansijsku i razmensku piramidu?) i Bregzit, zajedno sa izborom Trampa 2016
Čak priznaju da „podela svetske privrede na kinesku i zapadnu stranu sve više uzima maha”, da je koronavirus pogodio integracione veze i da je, generalno, ekonomska integracija usporila, a u nekim slučajevima i nazadovala. Ali Ukrajina je postala ono što može da dokrajči globalizaciju, jer će jedinstveno svetsko tržište biti podeljeno na delove:
„Ruska invazija na Ukrajinu označava veći i odlučniji napad na globalizaciju od prethodnih. Delimično zato što je došlo do trenutnog prekida ekonomskih veza.
Snabdevanje osnovnim robama, od pšenice do nikla, titanijuma i nafte, je poremećeno. Zapad čini sve što je moguće da isključi Rusiju iz svetskog ekonomskog sistema: uvodi sankcije oligarsima, odseca ruske banke iz globalnog finansijskog sistema, sprečava Centralnu banku Rusije da pristupi njenim rezervama. Govori se o isključenju Rusije iz svetske trgovinske organizacije.“
Ali čekajte, zar nije sam Zapad taj koji gura svet ka ovoj podeli – svojim sankcijama protiv Rusije , zamrzavajući našu imovinu i preteći uvođenjem sekundarnih sankcija protiv Kine ? Da, sve je tako – Miklvejt i Vuldridž se sa ovim ne spore, ali pokušavaju da opravdaju ovu „divljinu“ činjenicom da se ona može iskoristiti za postizanje postavljenih ciljeva, odnosno zaustavljanje Rusije koja je glavni neprijatelj globalizacije:
„Zapadni političari na sastanku u Briselu kažu da nemaju nameru da unište globalni poredak. Svo ovo ekonomsko divljaštvo je zamišljeno da kazni Putinovu agresiju upravo kako bi obnovio sistem zasnovan na pravilima koji on želi da uništi, a time i prekinuo slobodan protok, svetske trgovine i finansija. U idealnom svetu, Putin bi bio svrgnut a ruski narod bi zbacio kleptokratiju u Kremlju.
Koliko je velika ova šansa? Britanci priznaju da je to malo koliko i „promena režima u Kremlju“, a pritom se ne dodvoravaju sposobnostima Bajdena, DŽonsona, Makrona i Šolca (odnosno lidera Zapada) da se sastanu.
Štaviše, isti taj Bajden govori stvari koje su prosto pogubne za globalizaciju – na primer, da će „sve, od palube nosača aviona do čelika na ogradama autoputa, biti napravljeno u Americi od početka do kraja“.
Dakle, sam proces se kreće u suprotnom smeru od globalizacije:
„A kriza u Ukrajini posebno ubrzava takve promene i u geopolitici i u kapitalističkom pogledu na svet koji su duboko neprijateljski raspoloženi prema globalizaciji.
Promene u geopolitici se svode na jedno: Kina svojim brzim usponom postaje centralni geopolitički faktor, koji deluje nepobedivo…
Upravo sada, ishod u koji klizimo je da se autokratski Istok postepeno odvaja od nas, a zatim počinje da brzo zaobilazi demokratski, ali podeljeni Zapad“.
I ovde Miklvejt i Vuldridž nalaze jedini način da spasu globalizaciju — i Zapad. Jednostavno je: treba se ujediniti. Ali ne samo tako, ne rečima i parolama, već stvarno, ekonomski – odnosno, u stvari, stvoriti jedinstven sistem. Ubrzati globalizaciju u zapadnim razmerama:
„Bajden mora da prizna da je širenje ekonomske međuzavisnosti između američkih saveznika geostrateški imperativ. On mora Evropi ponuditi sveobuhvatan sporazum o slobodnoj trgovini koji bi povezao Zapad.
To bi mogla biti malo modifikovana verzija odbačenog Transatlantskog trgovinskog i investicionog partnerstva zasnovanog na regulatornoj konvergenciji (prema kojoj se proizvod koji se može bezbedno prodati u EU može bezbedno prodati u SAD – i obrnuto).
Takođe bi trebalo da se pridruži Sporazumu o sveobuhvatnom i progresivnom trans-pacifičkom partnerstvu – koji okuplja Australiju , Novi Zeland , delove azijskih i američkih država).“
Odnosno, predlažu se dve etape – prvo ujedinjenje SAD i Evrope u jedinstven ekonomski organizam, a zatim povezivanje dela Azije sa Latinskom Amerikom . Ovo bi trebalo da da ogromnu prednost u odnosu na „autokratije“ – Kinu, Rusiju i zemlje koje su im se pridružile:
„Bajden je dovoljno zreo političar da se seti da su Sjedinjene Države pobedile u poslednjem hladnom ratu na miran način jer su ujedinile ceo slobodan svet oko sebe. Ovo je način da se i sledeća utakmica dobije mirnim putem.
Ovo je prelep model – ali je potpuno nerealan. Uostalom, on, u stvari, predlaže nastavak globalizacije u anglosaksonskom stilu, ali uz isključenje nekoliko velikih zemalja iz nje – u očekivanju da će se vremenom i one slomiti i takođe priključiti „slobodnom i liberalnom svetu.
“ Ali na kraju krajeva, sadašnji projekat globalizacije se slomio – i sami Miklvejt i Vuldridž to priznaju – iz dva razloga: nezadovoljstva nezapadnih zemalja i nepostojanja saglasnosti unutar Zapada.
Isti projekat Transatlantskog partnerstva propao je i pre bilo kakvog Trampa, jer Evropa nije htela da bude potpuno potčinjena transnacionalnim korporacijama i elitama (odnosno Anglosaksoncima).
I zašto će sada svi pristati da idu na anglosaksonsku tezgu? Jer Rusija ima posla sa Ukrajinom, a Zapad kao odgovor eksplodira „atomske bombe“ ekonomskih sankcija, podrivanje temelja globalizacije koju je on izgradio? Najblaže rečeno, to je nelogično.
Jasno je da nada umire poslednja – stoga se kaže da „još uvek imamo vremena da oblikujemo sasvim drugačiju budućnost: budućnost u kojoj se povećava bogatstvo Zapada i jačaju zapadni savezi.
Čak i u okvirima jedinstvenog Zapada, izgleda da su šanse za integraciju (odnosno, potčinjavanje Evrope Anglosaksoncima) minimalne – a kamoli ostatka sveta. I same Sjedinjene Države su ekonomski gotovo osuđene na izolacionizam, da postanu opkoljena tvrđava, sa nejasnim izgledima za jedinstvo unutar nje.
Citat iz Mikletvajtovog i Vuldridžovog članka na početku teksta se nastavlja:
„Ako se nešto ne uradi brzo i odlučno, svet će se podeliti na neprijateljske tabore, bez obzira šta se dešava u Ukrajini. I ovaj podeljeni svet neće odgovarati Zapadu.
Pogledajte rezoluciju Generalne skupštine UN kojom se osuđuje specijalna operacija Rusije u Ukrajina. Najšire objavljene brojke u rezultatima su da samo 40 zemalja nije podržalo rezoluciju (35 je bilo uzdržano, a pet je bilo protiv), ali je glasalo za, 141 zemlja. Ali ovih 40 zemalja, uključujući Indiju i Kinu, čine većinu svetskog stanovništva“.
A poenta ovde nije čak ni u procentu stanovništva, već u tome što su se anglosaksonske pretenzije na svetsku dominaciju, kolokvijalno nazvane globalizacijom, pokazale neodrživima.
Anglosaksonci su stvorili globalni sistem bez presedana u istoriji čovečanstva, ali na kraju prenapregnut, a ključne ne-zapadne civilizacije odbijaju da nastave da igraju po njihovim pravilima.
Drugi pokušaj anglosaksonske globalizacije je propao – a, s obzirom na stanje u samim ključnim zemljama (SAD i Velika Britanija ), sigurno neće imati šanse za treći.
Ni za treću globalizaciju, ni za treći svetski rat – novi svetski poredak neće se graditi po njihovom scenariju. I to ne u njihovom interesu.
Petar Akopov za RIA
Webtribune.rs
