Napad na Jugoslaviju 1999. i priznanje nezavisnosti tzv. Kosova 2008. godine postali su ključni događaji novije istorije, za koje se tvrdilo da su legitimni, iako je time pogaženo međunarodno pravo, smatra profesor Dizen.
U fokusu istraživanja Glena Dizena, profesora na Univerzitetu Jugoistočne Norveške i urednika časopisa „Raša in global afers“, već neko vreme nalazi se „Velika Evroazija“, kao ruski politički, ekonomski i konzervativni projekat.
Dizen je iznimka među evropskim geopolitičkim analitičarima po tome što govori istinu o kraju zapadne dominacije nad svetom. SAD sada očajnički pokušavaju da održe svoju unipolarnu hegemoniju – otuda rat sa Rusijom i nadolazeći rat sa Kinom.
Iz američkog imperijalističkog sna ne može se isključiti ni izbijanje velikog regionalnog rat na Bliskom istoku i u Zapadnoj Aziji.
Napad na Jugoslaviju 1999. i priznanje nezavisnosti Kosova 2008. godine postali su ključni događaji novije istorije, za koje se tvrdilo da su legitimni, iako je time pogaženo međunarodno pravo, smatra profesor Dizen.
Sankcije, koje je Zapad (SAD) proglasio protiv Rusije, očigledno ne funkcionišu. Ruska ekonomija nije propala. Na iznenađenje mnogih na Zapadu, ona se pokazala mnogo otpornijom. Zašto?
Rusija može da se udalji od Evrope, ali Evropa ne može da se udalji od Rusije. Rusija je ranije sledila svoj strateški cilj „Velike Evrope“: inkluzivnu evropsku bezbednosnu arhitekturu, prema viziji „zajedničkog evropskog doma“ Mihaila Gorbačova.
Ali, Zapad je podržao državni udar u Ukrajini 2014. godine a Rusiji je postalo jasno da se Ukrajina, umesto da bude most saradnje, pretvara u bastion protiv Rusije.
Rusija je tada zamenila „Veliku Evropu“ projektom „Velike Evroazije“ i počela da diverzifikuje svoje veze u oblasti tehnologija, energetike, poljoprivrede, industrije, fizičkih transportnih koridora (železnica, putevi, luke), razvojnih banaka, robnih berzi, platnih sistema, kao i da koristi nacionalne valute u međunarodnoj razmeni umesto dolara.
Veliki deo ovoga se sada organizuje u formatu BRIKS-plus. Rusija je odabrala budućnost sa globalnom većinom kako bi postala što je manje moguće zavisna od Zapada.
Izgleda da Rusija može da ratuje, ne samo protiv Ukrajine, već protiv celog Zapada. Koliko dugo je Rusija to u stanju?
Veoma je teško odgovoriti na ovo pitanje. Ruska industrijska moć je ogromna. Njena ekonomija neprekidno raste.
Moskva smatra da su proširenje NATO-a na Ukrajinu i rat Zapada protiv Rusije znače egzistencijalnu pretnju po Rusiju. Uostalom, ona uvek ima opciju da eskalira sukob, uključujući i nuklearnu opciju, ukoliko se njena ekonomija suoči sa problemima, ili ako se NATO još dublje uključi u sukob u Ukrajini kako bi preokrenuo tok na bojnom polju.
SAD se danas (kao i u prošlosti) predstavljaju kao sila koja sledi svoju „civilizatorsku misiju“. Ovoga puta, to je „borba demokratija protiv autokratija“ (protiv Putina, Si Đinpinga, Kim Džong Una, itd.) SAD su, u njihovom tumačenju, „šampion i branilac univerzalnih vrednosti“. Da li je to istina?
Postoje mnoge velike vrednosti za koje se može reći da su univerzalne, ali proglašavanjem vrednosti za univerzalne legitimiše se ograničavanje suvereniteta drugih država. Slično kao što je „civilizacijska misija“ dala pravo kolonijalnim silama da šire „civilizaciju“ među „varvarima“, tako SAD danas šire liberalnu demokratiju u „autoritarnim državama“.
Borba liberalne demokratije protiv autokratija je samo zamena teze o borbi dobra protiv zla. U stvari, to je radikalno uprošćavanje i iskrivljavanje veoma složenih sukoba u svetu.
Takođe, iako se ove vrednosti zloupotrebljavaju za interese moći, mi možemo da istovremeno posmatramo pad tih vrednosti u SAD.
Demokratija i ljudska prava su se smatrali vrednostima mira, koji ograničavaju legitimitet u upotrebi sile. Sada se ovi principi koriste u suprotnom cilju: kako bi se omogućila upotreba sile.
Azija postaje, ili je već postala, novi ekonomski centar sveta.
Azija je već postala novi ekonomski centar sveta. SAD ne mogu da se takmiče sa Kinom, zbog čega se njihovi pokušaji da ekonomski konkurišu Kini sve više militarizuju.
Šta biste savetovali Srbiji i njenom rukovodstvu? Da li da uđe, na primer, u BRIKS, da se okrene Zapadu, ili da nastavi da „sedi na dve stolice“? Turska, koja je članica NATO-a, podnela je zahtev za ulazak u BRIKS.
BRIKS i NATO su dve veoma različite organizacije. NATO je vojna alijansa, u kojoj pojedine države sarađuju kako bi stekle kolektivnu prednost u odnosu na treće zemlje. Severnoatlantskoj alijansi je neophodno održavanje sukoba radi unutrašnje solidarnosti. SAD dele svet na zavisne i poslušne saveznike, i na njihove protivnike.
BRIKS nije savez, jer ga čine (i) konkurentske države, kao što su Kina i Indija, Saudijska Arabija i Iran, Egipat ili Etiopija. Cilj ove organizacije je ekonomsko povezivanje radi mirnog rešavanja političkih sporova.
Niko ozbiljan ne veruje da bi BRIKS mogao da se koristi kao savez za napad na SAD, jer ova organizacija teži miru sa drugim državama članicama i nije usmerena protiv država koje nisu njegove članice.
Srbija treba da diverzifikuje svoju ekonomsku povezanost sa SAD, EU, Rusijom, Kinom i ostatkom sveta. Ako neka država ili grupa zemalja zatraži od Srbije da ograniči saradnju na jedan ekskluzivni blok, Srbija će postati ekonomski zavisna i politički podređena.
Svet bi trebalo da radi na tome da ekonomija postane izvor mira, a ne razlog za neprijateljstava. BRIKS je mnogo sposobniji da ostvari taj cilj, jer ne ograničava Srbiju u trgovini sa Zapadom.
Kako vidite budućnost svoje zemlje, Norveške, koja trenutno vodi naglašeno antirusku politiku?
Norveška bi trebalo da razmisli o tome kako smo dospeli u ovu konfuziju. Odluka da se izgradi posthladnoratovska evropska bezbednosna arhitektura, zasnovana na ponovnoj podeli Evrope i postepenom pomeranju ovih militarizovanih linija podele što bliže ruskim granicama je ekstremni pogled na ovaj sukob. Nije u našem interesu da od Rusije pravimo neprijatelja, a nije ni u interesu Evrope.
Ali, u Norveškoj ima malo volje da razmislimo o sopstvenoj ulozi u stvaranju ove katastrofe. Ovaj sukob se predstavlja kao sukob dobra i zla. Sada nastojimo da ubedimo sebe kako nesebično „pomažemo“ Ukrajinu.
Međutim, kada poverujete da je neki sukob borba dobra i zla, mir može da nastupi isključivo kao rezultat pobede nad neprijateljem. Da citiram našeg bivšeg premijera i sadašnjeg generalnog sekretara NATO-a: „Oružje je put ka miru.“
Boris Nad (RT)
Webtribune.rs
Najnovije i najvažnije vesti i analize na našem Telegramu – Prijavi se
