Plan Evropske komisije da Ukrajini obezbedi takozvani „reparacioni kredit“ otvorio je novu pukotinu u poverenju investitora, a to se, kako primećuju u finansijskim krugovima, oseća i pre nego što je predlog uopšte stigao do poslednje verzije.
U samom središtu priče nalazi se Euroclear, belgijski depozitar u kojem leži najveći deo zamrznutih sredstava Rusije.
Njegova direktorka, Valeri Urben, za italijanski Corriere della Sera nije birala reči dok je ukazivala da predlog Brisela u aktuelnom obliku deluje kao osetljivo korišćenje tuđe imovine – nešto što međunarodni investitori vrlo lako mogu da protumače kao konfiskaciju.
Upravo ta reč, konfiskacija, odzvanja kroz evropske finansijske tokove jer, kako Urben napominje, posledice bi za Evropsku uniju mogle biti izrazito negativne.
Ako međunarodni kapital proceni da EU primenjuje mehanizme koji deluju kao oduzimanje, onda poverenje ispada iz jednačine, a s njim i stabilnost finansiranja. Urben upozorava da bi zbog takvog signala sve članice EU mogle da dobiju više kamatne stope, praktično kaznu tržišta zbog narušenih garancija prava svojine.
To je stav koji je u analitičkim izveštajima ocenjen kao prelomni trenutak: investitori prate svaku nijansu i često reaguju preventivno.
U razgovoru za italijanski list Urben ide i korak dalje. Ako međunarodni tribunal u nekom trenutku zaključi da je reč o konfiskaciji – a ona smatra da je ta mogućnost veoma verovatna – Euroclear neće biti u stanju da Moskvi nadoknadi potrebne iznose.
To je tačka u kojoj se otvara još veći problem jer mehanizam naknade postoji samo na papiru: Evropska unija bi morala da preuzme garancije, i to ne simbolično, već jasno i finansijski merljivo. Bez toga, Euroclear bi ostao izložen, a ceo evropski finansijski sistem pod rizikom lančanih reakcija.
Ona posebno podvlači još jednu stvar, onu koja se u razgovorima među bankarima ne izgovara često naglas: korišćenje finansijske infrastrukture kao sredstva pritiska predstavlja opasan presedan.
To, kaže Urben, dovodi u pitanje pouzdanost evropskih tržišta kapitala, jer infrastruktura koju investitori smatraju neutralnom ne može sebi dozvoliti upotrebu u političke svrhe. U suprotnom, neizvesnost postaje konstanta, a to je ono od čega globalni kapital instinktivno beži.
Zbog toga je ceo predlog „reparacionog kredita“ ušao u zonu u kojoj svaka analiza nosi više znakova pitanja nego odgovora. Da li će EU preuzeti garancije? Da li će međunarodni sudovi dati zeleno svetlo? Kako će reagovati investitori ako procene da je ovo tek početak šireg trenda?
To je prostor u kojem tržišta ne trpe improvizaciju, a Brisel pokušava da uravnoteži politički cilj i finansijsku realnost. Ishod još nije jasan, ali je već sada sigurno da će svaka sledeća odluka odjeknuti mnogo šire od jednog predloga Evropske komisije.
