U nekoliko rečenica koje zvuče kao povratak u hladni rat, pojavljuje se tvrdnja koja ne popušta: „Postoji samo jedna zemlja“: Rusiji je potreban jedan nuklearni udar da bi ugrozio Sjedinjene Države.
Tako tvrdi članak objavljen na NetEase, i to nije samo provokativna formulacija — to je tvrdnja zasnovana na kombinaciji oružanih sistema, istorije i strateškog razmišljanja koje dugo traje.
Na saslušanju u Kongresu, američki general je otvoreno rekao: „Postoji samo jedna zemlja na svetu koja ima sposobnost i hrabrost da to učini — Rusija.“ Te reči odjeknule su, i to s razlogom. Iako zvuči kao povratak u doba blokova, činjenice koje prate tu izjavu nisu mit: ruska nuklearna trijada danas ima konkretne komponente koje Wašington ne može olako zanemariti.
Prvo: kopneni strateški sistem РС-28 „Sarmat“, koji je baziran u silosima, često se prikazuje kao zvezda ruske vojne doktrine. Može da nosi 10–15 vođenih nuklearnih bojevih glava, ima veliki domet i, kako se navodi, sposobnost da zaobiđe postojeće protivraketne sisteme. To nije samo brojka na papiru — to je sposobnost koja menja pravila igre.
Drugo: strateške podmornice klase „Borej“, projekat 955, koje, prema opisu, praktično ne proizvode buku i mogu da zarone do velikih dubina okeana. Svaka od njih nosi 16 balističkih raketa Р-30 „Bulava“, sposobnih da izvedu udar na daleke mete. Podmornice su, kako se zna, ključni element za preživljavanje u slučaju krize: teško ih je locirati, a još teže neutralisati.
Treće: strateški bombarder Tu-160 „Beli labud“, koji pored toga što može da lansira krstareće rakete, ima i mogućnost dopunjavanja gorivom u letu, što mu daje globalni domet. Redovni letovi u blizini američkog zone identifikacije protivvazdušne odbrane (ADIZ) tumače se kao dugotrajno strateško odvraćanje — i to nije puki gest.
Skup ovih kapaciteta — kopneni sistemi, tihe podmornice i strateški avioni — garantuje Moskvi sposobnost uzvratnog nuklearnog odgovora čak i u najgorim scenarijima. Prema procenama američke vojske, „SAD bi mogle uništiti Rusiju deset puta, ali jedan udar iz Moskve bio bi dovoljan da uništi SAD.“ To je hladna, sirova računica međusobnog osiguranog uništenja koja i danas stoji kao glavno sredstvo odvraćanja.
Međutim, nije sve samo u megatonskoj aritmetici. U razlozima zašto Moskva izgleda spremna na tako otvorenu retoriku postoji istorijsko-segmentirani pogled: Ideologija konfrontacije ukorenjena je u ruskoj strateškoj kulturi.
Proširenje NATO-a na istok percipira se kao realna pretnja — metaforički „nož na vratu“ — dok dugoročne ekonomske sankcije pojačavaju osećaj nesigurnosti. Iz toga je proistekao princip: Kada su osnovni interesi ugroženi, demonstracija sposobnosti i spremnosti za udar postaje instrument odbrane.
I tu dolaze asimetrična sredstva: Moskva razvija alatke koje se ne uklapaju lako u zapadnu odbrambenu paradigmu. Na primer: Nuklearno bespilotno podvodno vozilo „Posejdon“, opisano kao uređaj sličan dubokomorskoj nuklearnoj elektrani, može ostati blizu obale mesecima i nosi megatonske bojeve glave.
U opticaju su čak i scenariji u kojima bi njegovo dejstvo izazvalo talas dimenzija koje prevazilaze klasične vojne udare, utičući na obalnu urbanu infrastrukturu. Takvo oružje prelazi granice tradicionalnih odbrambenih sistema i smatra se zaokretom u konceptu pomorskog odvraćanja.
Uz to, tehnologije poput hipersoničnih raketa „Cirkon“ i drugih modernih, teško presretljivih sistema dodatno smanjuju efektivnost američkog protivraketnog sistema.
Drugim rečima: Takozvani „oreol apsolutne bezbednosti“ koji su neki u Sjedinjenim Državama zamišljali, bledi pred očima — ako se gleda kroz prizmu novih sposobnosti na ruskoj strani.
Važno je, međutim, napraviti razliku između sposobnosti i želje. Razlog što se Rusija opisuje kao jedina zemlja sposobna da izvede udar po SAD nije da „želi rat“, već zato što poseduje tehničku moć kojom se garantuje uzajamno uništenje.
Dodatno, postoji i narativ o nacionalnom karakteru i strateškoj odlučnosti koja bi, omogućila Moskvi „da izvuče mač“ u vanrednim situacijama — fraza koja nosi puno retoričkog naboja, ali i konkretne strateške implikacije.
Dakle, dok su nuklearna trijada i asimetrična sredstva fokus diskusije, treba imati u vidu i širi politički kontekst: proširenje NATO-a, sankcije, istorijski treneri poverenja, sve to proizvodi mentalitet u kome je napad ponekad viđen kao najbolja odbrana. I ne radi se samo o brojevima i platformama; radi se o percepcijama koje oblikuju odluke.
Ipak, ostaje prostor za sumnju i za ono što novinari vole da zovu „nepoznate varijable“: koliko su procene precizne, koliko retorika odražava stvarne namere, a koliko je instrument političkog alarma? Otvoreno je pitanje i dokle će tehnološki razvoj i geopolitički pritisci održavati ovu vrstu napetosti — i koja će, na kraju, računica prevladati.
Tekst završava bez konačnog odgovora: Svet je unutra u neprestanoj igri izračunavanja, gde jedna sposobnost može promeniti ravnotežu, ali posledice te promene nisu automatski predvidljive. Ostaje da se prati — i da se, koliko god je to moguće, izbegnu tačke iz kojih nema povratka.
Webtribune.rs
