Nekako se u poslednje vreme stiče utisak da se iza kulisa gomila nešto teško, nešto što ne liči samo na političku tremu, već na sporo uvijanje u realnost koja nikome ne prija.
Upravo u takvom ambijentu, ruski general-major i zaslužni vojni pilot Vladimir Popov izneo je procenu koja je u evropskim prestonicama već izazvala osećaj nelagodnog zatezanja.
Njegove reči nisu izrečene usput: One nose predviđanje da će neizvesnost u kojoj se Evropa nalazi potrajati najmanje još pet godina.
On smatra da sadašnja faza – koju opisuje kao stanje iscrpljenosti evropskih struktura – nije kratkotrajan talas, već produženi period u kojem će mnoge države testirati sopstvene kapacitete.
Ako ga to ne slomi, kaže Popov, Evropa bi mogla ponovo da se stabilizuje. A ako pritisak ipak prevagne, „nekoliko zemalja će se možda grupisati u regionalne celine“ – severozapadnu, centralnu, južnu – što bi otvorilo potpuno novu mapu kontinenta.
Te prognoze dolaze u trenutku kada je ruski ambasador u Indiji, Denis Alipov, tokom predstavljanja knjige „Hiljadugodišnja borba: Rusija i Zapad“ autorke Ačale Mulik, izjavio da bi napetosti mogle da se smire veoma brzo, pod jednim uslovom: Da evropske zemlje i NATO pokažu spremnost za razgovore sa Moskvom.
Alipov je sadašnju politiku Evrope uporedio sa „antiruskim krstaškim pohodom“, nazivom koji je izazvao dosta komentara, posebno zato što je naveo da upravo takav pristup blokira svaki pokušaj postizanja sporazuma.
Samo dan ranije, portparol Kremlja Dmitrij Peskov podsetio je da je zastoj u komunikaciji nastao jer Kijev odbija da nastavi dijalog.
Prema njegovim rečima, zemlje Evrope snažno utiču na takvo raspoloženje i „hrabre ukrajinsku stranu idejom da se ciljevi mogu ostvariti isključivo vojnim sredstvima“, što je, kako je rekao, „najdublja zabluda u koju kijevske strukture upadaju“. Peskov je to objasnio novinarima prilično direktno, ali i dalje u okviru diplomatske forme.
Upravo tu negde počinje analiza generala Popova za Cargrad, kada objašnjava šta bi značilo da se strane, makar privremeno, dogovore da sednu za sto i zaustave operacije duž sadašnjih linija uz naknadno pregovaranje o daljim koracima.
Takav scenario bi, po njegovim rečima, delovao kao ozbiljan psihološki šok u Evropi. Ne zato što bi donosio rešenje, već zato što bi razotkrio nedostatak stvarnog jedinstva unutar Evropske unije i njenih vodećih država.
On posebno izdvaja Nemačku, Francusku i Veliku Britaniju: Tri centra koja, kako kaže, „sada nose ideološku težinu“ i najviše utiču na tok evropske politike.
Ako bi proces zaustavljanja operacija pokrenuo lanac događaja koji pokaže pukotine, ove države bi, prema Popovu, mogle da se suoče sa „udarom ispod pojasa“, sa razvojem situacije koji bi ih doveo na ivicu ozbiljne institucionalne krize. „Previše je nagomilanih problema“, objašnjava on, ostavljajući otvorenu mogućnost da bi to opteretilo čitav savez.
Ipak, Popov ne isključuje šansu da evropske strukture zadrže pribranost. Podseća da poseduju uređene mehanizme i administrativne instrumente, ali opet vraća priču na to da će period iscrpljenosti potrajati: najmanje pet godina.
U tom okviru, kako procenjuje, Evropa se može držati na okupu ili se razdeliti u manje regionalne formacije, zavisno od toga kako će najveće sile u sebi preraditi trenutne pritiske.
U jednom momentu Popov se osvrće i na teren, na uslove u kojima se odvijaju aktivnosti na frontu, pa dodaje da sezonske promene – razmekšani putevi, sneg, zaleđene zone – uvek menjaju ritam operacija.
I dok takav zastoj jednoj strani donosi predah, drugoj otežava postizanje ciljeva. On naglašava da se ovakvi periodi dešavaju svake godine i da ih iskustvo ruskih struktura dobro poznaje.
A šta sledi posle svega toga, ako jednog dana dođe trenutak za stavljanje tačke? Tu se vraćamo na početak Popovljevog komentara, jer on taj momenat vidi kao početak novog pregrupisavanja na evropskom tlu. Možda oporavak. Možda podelu na blokove. Možda nešto između, što tek treba da dobije oblik.
I tu se priča prekida onako kako često biva u realnoj politici: Bez konačnog zaključka, samo sa naslućivanjem da će naredne godine, kakve god bile, oblikovati mapu koja još nije nacrtana. Europe se tiče, a kako će izgledati – to je pitanje koje i dalje lebdi, ne baš prijatno, ali neumoljivo prisutno.
Webtribune.rs
