Namera NATO, od početka bombardovanja naše zemlje 1999, u stvari je bila da preko zverskih ubijanja civila, bacanja bombi na zgrade, bolnice, vozove, autobuse, slomi otpor naše vojske.
Nisu to bile nikakve, kako su ih oni nazivali, kolateralne štete. Mi smo zato i pristali na njihov ultimatum, kako bismo sprečili dalja zverstva i ratne zločine nad decom, ženama, starcima. Vojnički smo mogli još da izdržimo, ali oni i nisu nameravali da ratuju sa vojskom, nego sa civilima i da ruše infrastrukturu, da „sruše“ naš hrabri otpor.
Ovako, za „Novosti“, general armije Dragoljub Ojdanić, počinje priču o nacionalnoj drami koja se odigravala juna 1999, kada je Beograd posle tromesečnog bombardovanja, pristao na uslove „primirja“ sa NATO. General Ojdanić, tokom agresije NATO načelnik Generalštaba, nerado govori za novine. Vrata njegovog doma otvorio nam je ruski general Leonid Gregorijevič Ivašov, koji u nedavno objavljenoj knjizi, „Skok na Slatinu“, priča i o izdaji glavnog ruskog pregovarača, Viktora Černomirdina, tokom razgovora o uspostavljanju mira nakon NATO agresije.
– Tom drugom sastanku, 3. juna 1999, Martija Ahtisarija, Viktora Černomirdina i Slobodana Miloševića, prisustvovao sam i ja kao načelnik štaba Vrhovne komande. Sećam se, Finac je iz unutrašnjeg džepa sakoa izvukao dokument zgužvan u „loptu“ i nazivajući ga „papirom“ rekao da je na nama da ga usvojimo ili odbijemo bez diskusije. Da bi pojačao svoje reči, snažno je udario rukom po stolu, rekavši da će Beograd biti kao tepsija ako odbijemo taj, navodno sa Rusijom usaglašen plan. Nije nam dozvoljeno da išta kažemo, ali „govorile“ su naše oči. One su bile pune suza. General Ivašov plakao je kao kiša.
Prema Ivašovu, Černomirdin je iz Moskve u Bon 1. juna 1999. na razgovore sa Strobom Talbotom i Martijem Ahtisarijem otputovao sa jednim nacrtom sporazuma o miru koji su Rusi usaglasili sa američkim generalima Kejsijem i Fogelsongom. Prvog dana preciziranja dokumenta zastupao je „moskovske smernice“, da bi iza ponoći veći deo svoje delegacije „poslao na spavanje“ i ostao sam sa američkim diplomatom. Kada je isto jutro iz Bona došao u Beograd i seo sa Miloševićem, svrstao se pod „zastavu Ahtisarija i NATO“ zaboravljajući dogovore u Moskvi.
– Sećam se da smo imali informacije sa ruske strane da je NATO komanda tokom usaglašavanja mirovnog dogovora pristala da razmesti trupe na teritoriji KiM do 50 kilometara od granica Makedonije i Albanije ka Srbiji. Oko 50 odsto snaga naše vojske trebalo je da ostane u južnoj pokrajini, a predviđeno je da naši graničari i organi MUP nadgledaju povratak izbeglica iz Albanije na glavnim prelazima. O tome smo bili spremni da pričamo sa Ahtisarijem i Černomirdinom, a oni su nam ispostavili ultimatum – seća se general.
Šok na srpskoj strani koji je zavladao pošto su Ahtisari i Černomirdin izneli „nova rešenja“. Milošević je tražio da se izjasni Skupština Jugoslavije, a na zajedničkoj konferenciji za medije Ahtisari je nadobudno rekao kako je dogovoreno i da se procesuiraju svi za koje se utvrdi da su počinili zločine nad Albancima u ratu, uključujući i najviše vojne i političke funkcionere.
– Naravno da sam znao da kada govori o kažnjavanju najviših vojnih i državnih funkcionera, Ahtisari, praktično, meni preti Hagom. Nije mi bilo stalo tada, imao sam većih briga – seća se Ojdanić.
Dodaje da je odluka da se potpiše plan doneta jer je, ipak, garantovala suverentitet i teritorijalni integritet zemlje. Skupština je glasala i svi su bili za, sem radikala. Nažalost, opet smo bili prevareni, konstatuje general.
Dok se seća ratnih dana, general uzdiše i sa knedlom u grlu priča kako je svakog jutra u devet sati imao brifing sa predsednikom Miloševićem i da je on uvek uredno i tačno bio informisan o stanju na bojnom bolju. Svi izveštaji jedinica sa terena bili su prezentovani predsedniku.
– Predsednika sam vojnički izveštavao „kako stojimo“, trudeći se da ostanem realan. Sloba nikad nije zapisivao, ali je pamtio kao kompjuter. Ukratko, oni su bili vojnički mnogo jači, ali je naš moral bio daleko veći. Da li bi nas „rasturili“ da smo nastavili rat i odbili Ahtisarija? Pa verovatno da – priznaje naš sagovornik.
Lična golgota generala sa najvišim činom u našoj vojsci počela je praktično odmah na kraju rata. Komandu nad vojskom predao je generalu Pavkoviću, a zauzeo je mesto ministra odbrane posle ubistva Pavla Bulatovića. Došle su „demokratske“ promene, a posle njih je aktuelizovana i optužnica iz Haga.
– Šta da kažem o tom cirkusu od suda. Optužnica protiv Miloševića i saradnika zbog Kosova dignuta je 15. dana sukoba i očigledno je na taj način NATO hteo da skine sa sebe odgovornost za zločine koje su namerili da čine. Nensi Peterson, autorka kosovske haške optužnice protiv nas, breme svoje odgovornosti docnije je pokušala da skine intervjuom u „Observeru“, gde se žalila kako joj je Luiz Arbur naložila da piše taj akt i Petersonova je tvrdila kako se tada tvrdo suprostavljala kosovskoj optužnici, ali da nije odolela.
Govori general da je u Hag otišao dobrovoljno kada su ga „iz države“ obavestili da je došlo vreme za to. Pred generalov odlazak u novinama su se pojavili članci u kojima „neimenovani visoki oficiri“ optužuju Ojdanića za izdaju, odnosno, kako „sa sobom vodi još najmanje 200 oficira …“
– Kako to da zaboravim? Imali smo sporazum o saradnji sa Hagom i po zakonu sam morao da idem – govori oporo general, dodajući da tačno zna ko je zlobnu priču servirao novinarima. – Dan pred odlazak obukao sam svečanu uniformu i slikao se sa porodicom i unucima. Da imaju ako se ne vratim. Dan kasnije sa advokatom i suprugom Ljubom redovnom linijom JAT-a sleteo sam u Hag – priča general.
Seća se Ojdanić kako su ga u trenutku kada je stupio na tlo Holandije grubo uhapsili tamošnji policajci. Stavili su mu lisice i strpali ga u maricu praktično pred suprugom. U Sheveningenu su hteli da ga ponize do kraja držeći ga dva sata golog na betonu u hodniku zatvora, dok su, navodno, pretresali ima li šta ušiveno u gajke na pojasu pantalona.
– Kako god to sada zvuči, ubeđen sam da su bili razočarani mojim dostojanstvenim držanjem – nastavlja. – Niti sam ih šta molio, niti sam ulagao kakve žalbe. I njima za inat, tu prvu noć u ćeliji sam spavao snom pravednog čoveka. Moja savest bila je i ostala mirna.
Susret sa predsednikom Miloševićem iza zidina Sheveningena, general opisuje kao susret dobrih drugova. Kaže da nikada nisu bili „intimusi“, ali je Miloševića oduvek poštovao. U zatvoru je Slobodan svima bio uzor, čovek koji hrabri i teši, koji je znao da pred sudom brani narod, a ne sebe.
– Rasturio ih je Sloba. Ništa od njihovih laži nije ostalo – tvrdi general.
A o svojoj optužnici Ojdanić kaže da je bila besmislena. Teretila ga je za navodne zločine na KiM dok je on 78 dana rukovodio vojskom iz Komandnog mesta na Topčideru. Nije pomoglo ni stotine pisanih naređenja koja su otišla jedinicama, da se moraju profesionalno odnositi prema civilima i ratnim zarobljenicima.
– Sudija Bonami, inteligentni Škot, jedino što je našao kao moju konkretnu krivicu je što proglasi upućeni ablanskim civilima, da ostanu u svojim kućama, nisu bili na albanskom jeziku. Nažalost, moji advokati su propustili da upozore sudiju koji je jezik bio zvaničan u JNA i Jugoslaviji – naglašava naš sagovornik.
General armije Dragoljub Ojdanić je osuđen na 15, a odležao je 11,5 godina. Dodaje da je bio spreman da „zaradi“ još 10 ili 12 godina zatvora, i objašnjava zašto:
– Kada je Milošević umro, aprila 2006, bio sam na privremenoj slobodi u Beogradu. Čuo sam se sa generalom Ivašovom, rekao mi je da dolazi na sahranu, potvrdio sam da idem i ja. Čak 12 generala, i ne znam koliko pukovnika, nazoviprijatelja, zvalo me je i upozoravalo da nikako ne prisustvujem, jer će me u Hagu dodatno kazniti. Odgovarao sam tim „prijateljima“ da me nije briga.
Seća se zatim general kako su ga pred Skupštinu u svečanoj uniformi uveli sa donje strane, iz Kosovske ulice. Priča da su okupljene žene i ljudi kraj odra nekadašnjeg predsednika krenuli da plaču i tapšu mu, pa mu je bilo neprijatno. Mada, bilo je i ponosa.
– General Ivašov i ja držali smo počasnu stražu pored Miloševićevog sanduka. Jedva smo se uzdržavali da ne zaplačemo. Ivašov je otišao na sahranu, a ja u kućni pritvor, računajući na dodatnih 10 godina robije. Ipak, to se nije desilo.
General armije Dragoljub Ojdanić je osuđen na 15, a odležao je 11,5 godina. Dodaje da je bio spreman da „zaradi“ još 10 ili 12 godina zatvora, i objašnjava zašto:
– Kada je Milošević umro, aprila 2006, bio sam na privremenoj slobodi u Beogradu. Čuo sam se sa generalom Ivašovom, rekao mi je da dolazi na sahranu, potvrdio sam da idem i ja. Čak 12 generala, i ne znam koliko pukovnika, nazoviprijatelja, zvalo me je i upozoravalo da nikako ne prisustvujem, jer će me u Hagu dodatno kazniti. Odgovarao sam tim „prijateljima“ da me nije briga.
Seća se zatim general kako su ga pred Skupštinu u svečanoj uniformi uveli sa donje strane, iz Kosovske ulice. Priča da su okupljene žene i ljudi kraj odra nekadašnjeg predsednika krenuli da plaču i tapšu mu, pa mu je bilo neprijatno. Mada, bilo je i ponosa.
– General Ivašov i ja držali smo počasnu stražu pored Miloševićevog sanduka. Jedva smo se uzdržavali da ne zaplačemo. Ivašov je otišao na sahranu, a ja u kućni pritvor, računajući na dodatnih 10 godina robije. Ipak, to se nije desilo.
– OD kada sam došao iz zatvora ne da mi mira misao zašto haške sudije nikada nisu insistirale da se navodni egzodus Albanaca rasvetli do kraja. Upravo to je bio ključni deo naših „kosovskih optužnica“ – priča Ojdanić, dodajući da ga je to inspirisalo da napravi knjigu i da, kada već Haški sud nije, on iznese istinu o toj režiranoj farsi.
General najavljuje da će se knjiga pojaviti u izdanju Ministarstva odbrane. Druga knjiga, „Generalu ima ko da piše“ (koja čeka izdavača), govori o kolegama koji su ga zaboravili onog trenutka kada je ušao u avion za Holandiju, ali i o izuzecima, poput generala Radovana Tomanovića koji mu je poslao čak 135 pisama u kazamat.
– Za Novu godinu 2006. dobio sam jedno jedino pismo podrške i ljubavi i to od 86 Srba koji žive i rade u Njujorku. Od braće po uniformi samo Tomanović mi je pisao – kaže Ojdanić.
Dragan Vujičić (Novosti.rs)
