Muslimanski vojnici počeli su da izlaze iz područja Srebrenice i pale srpska sela i ubijaju njihove stanovnike, a zatim brzo da se povlače u zaštićenu zonu UN. Plan o razoružanju srednjeg Podrinja nikad nije sproveden
Sporazum o demilitarizaciji Srebrenice i Žepe sklopljen je između general-pukovnika Ratka Mladića i generala Sefera Halilovića 8. maja 1993. na aerodromu u Sarajevu. U preambuli sporazuma potpisnici potvrđuju da će se pridržavati odredaba Ženevske konvencije. U sporazumu stoji da će svaka vojna ili paravojna formacija morati da se povuče iz demilitarizovane zone ili da preda naoružanje. Municija, mine, eksplozivi i borbene zalihe u demilitarizovanim zonama treba da budu predati UNPROFOR-u.
[adsenseyu1]
Ratne operacije na području Srebrenice prestale su 12. marta dok je ovaj sporazum potpisan dosta kasnije. Šta se događalo u tih 45 dana svedočio je kanadski general Luis Mekenzi koji je pre Filipa Moriona komandovao u Bosni.
Naime, i u UN i u američkom Kongresu mnogi su bili zbunjeni potezom Mekenzijevog naslednika da „u sadejstvu sa TV kamerama“ proglašava određenu teritoriju zonom pod zaštitom UN“.
Mekenzi je u svojim sećanjima na rat u Bosni, u kanadskom časopisu The Globe and Mail 14. jula 2005. godine, rekao:
„Početkom 1993. godine, posle mog odlaska iz kanadske vojske, ja sam pozvan da se pojavim pred nekoliko komiteta američkog Kongresa koji su osnovani povodom rata u Bosni. Nekoliko meseci ranije, moj naslednik u Mirovnim snagama UN, general Filip Morion je – uprkos saveta njemu nadređenih iz UN – nasilno ušao u Srebrenicu u pratnji malog kontingenta kanadskih vojnika i rekao njihovim stanovnicima da su sada oni pod zaštitom Ujedinjenih nacija. Zvaničnici u Ujedinjenim nacijama su bili besni na generala Moriona, iako su mediji bili na njegovoj strani. Bili su primorani da proglase koncept ‘sigurnosnog raja’ za šest područja Bosne, uključujući i Srebrenicu. Interesujući se šta bi ovaj koncept trebalo da znači, jedan od američkih senatora me je pitao koliko vojnika je neophodno da bi se proglasila sigurnosna zona. – Negde oko 135.000 – odgovorio sam. Oružane snage su morale da budu toliko velike pošto su Srbi imali artiljeriju dalekog dometa. Novi komandant UN na području Bosne, belgijski general Fransis Brikemont se složio sa mojom procenom ali je bio spreman da pokuša da brani taj prostor sa 65.000 dodatnih vojnika. Generalni sekretar UN u tom periodu Butros-Butros Gali je otišao u Savet bezbednosti sa preporukom od 27.500 vojnika. Savet bezbednosti je odobrio svega 12.000 vojnika, a šest meseci kasnije manje od 2.000 vojnika je dodato u UNPROFOR za zadatke u sigurosnim zonama.“
Mekenzi dalje objašnjava hronologiju priče o sigurnosnim zonama, posle odluke o dodatnom slanju simboličnog broja vojnika u BiH. Savet bezbednosti menja definiciju sigurnosnih zona i donosi rezoluciju u kojoj se umesto tvrdnje „da će UN braniti sigurnosnu zonu“ kaže „da će prisustvo snaga UN odvratiti napade na sigurnosnu zonu“. Drugim rečima, maleni, simbolični, lako naoružani kontingent UN će biti postavljen kao žrtveno jagnje u Srebernici da „odvrati“ armiju bosanskih Srba od napada na to područje.
Kanadski general zaključuje da bosanskim muslimanima nije trebalo mnogo vremena da shvate da snage UN nisu u stanju da održe svoje obećanje „zaštite“ Srebrenice. Sa malo pomoći sa strane, oni su počeli da ubacuju hiljade vojnika i oružja u sigurnosnu zonu. Kada su muslimanski vojnici postali bolje opremljeni i obučeni, počeli su da izlaze iz područja Srebrenice i pale srpska sela i ubijaju njihove stanovnike, a zatim brzo da se povlače u zonu Ujedinjenih nacija. Napadi na srpske snage su dostigli kulminaciju u 1994. godini, a nastavili su se i u početku 1995. godine, nakon što je kanadska pešadijska jedinica, koja je tamo bila oko godinu dana, zamenjena većom holandskom jedinicom.
Kanadski general je, takođe, svedočio, kako je u proleće 1995. godine, kada je okopneo sneg, komandantu bosanskih muslimana Naseru Oriću postalo jasno da bosanski Srbi nameravaju da napadnu Srebrenicu da bi zaustavili napade na srpska sela. Zbog toga su on i jedan deo njegovih boraca pobegli iz grada. Srebrenica je ostavljena nebranjena sa strateškom idejom, da ako Srbi napadnu nebranjeni grad, sigurno će to da izazove NATO i UN da izvrše obimne vazdušne napade na Srbe.
Dokumenti do kojih se došlo tek na suđenju u Hagu, međutim pokazuju da su plan o demilitarizaciji srednjeg Podrinja, praktično zaboravili zvaničnici u UN, odmah pošto je potpisan u Sarajevu.
Već nakon pet dana posle potpisivanja, švedski general Valgren (Lars Eric Wahlgren) u Zagrebu je izjavio:
– Na osnovu izveštaja koji sam dobio od svojih oficira u Srebrenici, mogu da potvrdim da je danas u podne grad demilitarizovan.
Kofi Anan je dva dana kasnije poslao poverljivu poruku generalu Valgrenu o predstojećoj poseti delegacije Saveta bezbednosti, poručujući mu:
„Imajući u vidu vaše javne tvrdnje da je Srebrenica potpuno demilitarizovana, ne vidim potrebu da UNPROFOR učestvuje u potrazi za oružjem od vrata do vrata. Vas će nesumnjivo delegacija Saveta bezbednosti, koja vam dolazi u posetu, upoznati sa snažnim osećanjem koje je prisutno među nekoliko članica, da UNPROFOR ne sme previše aktivno da učestvuje u razoružavanju.“
Naoružavanje, a ne razoružavanje muslimanskih jedinica u Zaštićenoj zoni u Srebrenici i kršenje Sporazuma o demilitarizaciji iz maja 1993. bila je poznata činjenica baš svakom oficiru UNPROFOR i baš svakom ambasadoru UN u Njujorku još od sredine 1993. godine.
To je potvrdio i generalni sekretar Ujedinjenih nacija u svom izveštaju od 15. novembra 1993. godine. Između ostalog, on u tom izveštaju kaže: „Halilović je shvatio da sporazum pokriva samo urbani deo, odnosno uže gradsko područje Srebrenice, a da se ne odnosi na ruralni deo regije!“
Dalje nije učinjeno ništa.
Vojni ekspert Tužilaštva Međunarodnog krivičnog suda za bivšu Jugoslaviju Ričard Butler konstatuje (u svom iskazu o vojnim događajima u Srebrenici, u haškom sudu, novembra 2002) da su „uprkos prisustvu mirovnih snaga Ujedinjenih nacija, nastavljene aktivnosti naoružanih vojnih jedinica bosanskih Muslimana unutar srebreničke enklave, što je primoralo Vojsku Republike Srpske da održava odbrambenu liniju nasuprot granice ‘zaštićene zone'“.
O situaciji neposredno pre srpskog napada na Srebrenicu u haškom sudu govorio je britanski general Rupert Smit koji je u to vreme službovao u Bosni:
„Ja sam u okviru svoje teze predviđao da će Srbi neutralizovati ove enklave kako bi eliminisali potrebu da tamo raspoređuju trupe. Šta bih ja uradio da sam na Mladićevom mestu? Šta bih uradio da promenim ravnotežu snaga u korist Srba? Pritisnuo bih te enklave, učinio bi ih nevažnim, izgladneo bi ih…“
Neodrživo stanje
Gotovo svi politički i vojni učesnici bosanske drame još u ono vreme su se složili da je Koncept zaštićenih zona Ujedninjenih nacija u Bosni neodrživ. Lord Dejvid Oven, tada kopredsednik Međunarodne konferencije za Jugoslaviju na Londonskoj konferenciji novembra 1994. (a posle napada iz Zaštićene i demilitarizove muslimanske zone Bihać na srpske teritorije) je upozorio da je jedini način da zone opstanu potpuna demilitarizacija.
„Bošnjačke vlasti nastavile su koristiti zaštitu snaga UN za pripreme napada iz tih zona“, upozorio je on. Kada je glavnokomandujući snaga UNPROFOR-a belgijski general Fransis Brikemont neočekivano je dao ostavku januara 1994. Svoje nezadovoljstvo je ovako objasnio agenciji AFP: Muslimani koriste zone pod zaštitom UN da bi odatle vršili napade na srpske položaje…. Isto je rekao i engleski general Majkl Rouz odlazeći janaura 1995. „Dejli telegrafu“.
(Novosti.rs)
