Reakcija na otkazivanje Južnog toka je veoma zanimljiva i zahteva pažljivo objašnjavanje.
Da bi se razumelo šta se desilo, potrebno je prisetiti se rusko-evropskih odnosa iz devedesetih godina.
Ukratko, tada je vladala pretpostavka da će Rusija postati veliki dobavljač energije i sirovina u Evropu. To je bio evropski period „pomame za gasom“ jer su se ruske zalihe Evropi činile neiscrpne i neograničene. Upravo ruski gas je Evropi omogućio da napusti industriju uglja i saseče emisiju ugljen-dioksida, pritom utičući na sve ostale da urade isto.
Međutim, Evropljani nisu očekivali da Rusija dobavlja energiju.
[stextbox id=“alert“ shadow=“false“ bcolor=“FF2F0F“]Oni su pre želeli da energiju iz Rusije crpe zapadne energetske kompanije. To je šablon koji je zastupljen svuda u svetu. EU ovo naziva „energetskom bezbednošću“ – eufemizmom za ekstrakciju energije iz drugih država pomoću svojih kompanija.[/stextbox]
[adsenseyu1]
[stextbox id=“alert“ shadow=“false“ bcolor=“FF2C14″]Do toga nikada nije došlo. Iako je ruska naftna industrija privatizovana, uglavnom je ostala u rukama Rusije. Nakon što je Putin došao na vlast 2000. godine, trend ka privatizaciji naftne industrije se preokrenuo. Jedan od glavnih razloga gneva Zapada zbog hapšenja Kodorovskog, zatvaranja Yukos-a i prenosa te imovine u vlasništvo državne kompanije Rosneft bilo je upravo preokretanje ovog trenda privatizacije.[/stextbox]
U industriji gasa ovaj proces privatizacije zapravo nikada nije ni počeo. Gazprom je nastavio da kontroliše izvoz gasa, održavajući svoj položaj jedinog državnog izvoznika gasa. Otkad je Putin došao na vlast, položaj Gazprom-a se učvrstio.
[stextbox id=“alert“ shadow=“false“ bcolor=“FF2A12″]Većina gneva koji postoji prema Putinu od strane Zapada može se objasniti ozlojeđenošću Evrope i Zapada zbog odbijanja ruske vlade da raskine ruski monopol energije i „otvori“ svoju energetsku industriju zapadnim kompanijama. Mnogi navodi o korupciji koji se odnose na Putina i njegovo protivljenje „otvaranju“ ruske energetske industrije i razbijanje privatizacije Gazprom-a i Rosneft-a. Ako se detaljno ispitaju specifični navodi o korupciji protiv Putina, sve postaje očigledno.[/stextbox]
Gazprom je, upravo zbog toga što do njegove privatizacije i razbijanja energetskog monopola nije nikad došlo, naišao na silne kritike evropskih mušterija.
[stextbox id=“alert“ shadow=“false“ bcolor=“FF2008″]Kada se Evropljani žale zbog svoje zavisnosti od Rusije, oni u stvari izražavaju svoju ozlojeđenost što svi moraju da kupuju gas od jedne ruske državne kompaije (Gazprom-a) umesto da kupuju od svojih kompanija koje bi radile u Rusiji.[/stextbox]
Ozlojeđenost i preterana samouverenost leže iza ponovljenih evropskih pokušaja da donose zakone o energetskim pitanjima na način koji bi obezbedio „otvaranje“ energetske industrije.
Prvi pokušaj je bila takozvana Energetska povelja, koju je Rusija potpisala, ali je na kraju odbila da to ratifikuje. Poslednji pokušaj EU je takozvani Treći paket energije.
Normalno je da su svi ti pokušaji usmereni na Gazprom.
To je sve podloga za konflikt oko Južnog toka. Vlasti EU su insistirale da se Južni tok pridržava Trećeg paketa energije čak iako je Treći paket energije donet nakon što je donet nacrt sporazuma o Južnom toku.
Povinovanje Trećem paketu energije značilo bi da, iako bi Gazprom dobavljao gas, on ne bi posedovao niti kontrolisao cevovod kroz koji bi gas prolazio.
Da se Gazprom složio sa tim, priznala bi se kontrola EU nad njegovim operacijama. To bi sve na kraju doprinelo zahtevima za menjanje strukture energetske industrije u samoj Rusiji.
[stextbox id=“alert“ shadow=“false“ bcolor=“FF2414″]Ono što se upravo dogodilo jeste da su Rusi dali negativan odgovor. Umesto da nastave sa projektom, pokoravajući se evropskim zahtevima kao što su Evropljani očekivali, Rusi su se na potpuno zaprepašćenje svih povukli iz projekta.[/stextbox]
Odluka je bila potpuno neočekivana. U ovom trenutku vlada bes u jugoistočnoj Evropi pošto nije obaveštena o ovoj odluci unapred. Nekoliko političara u jugoistočnoj Evropi (naročito u Bugarskoj) se nadaju da je u pitanju samo ruski blef (ali nije) i da će projekat moći da se spasi.
Evo zašto je Južni tok važan za države jugoistočne Evrope i evropsku ekonomiju uopšte.
Sve jugoistočne države Evrope su u lošem stanju. Za njih je Južni tok bio vitalan projekat za ulaganje u infrastrukturu, osiguravajući njihovu energetsku budućnost. Takođe, obećane provizije za tranzit bi donosile velike količine strane valute.
Problem je što je EU suštinski zavisna od ruskog gasa. Već se naveliko priča o alternativnim zalihama. Međutim, ne postoje nijedne alternativne zalihe koje bi zamenile ruski gas.
Započeti su i hrabri pregovori o uvozu tečnog prirodnog gasa iz SAD koji bi zamenio ruski gas. Ne samo da je taj gas mnogo skuplji od ruskog, već je i malo verovatno da će biti dostupan u neophodnim količinama. SAD su potrošači koji će najverovatnije svu energiju potrošiti na sebe i teško da će im ostati tečnog gasa za izvoz u Evropu, naročito u većim količinama. Takođe, ne postoje ustanove koje bi se time bavile, a malo je verovatno i da će se pojaviti u skorije vreme.
Ostali izvori gasa su u najmanju ruku problematični. Proizvodnja gasa iz Severnog mora je u padu. Uvoz gasa iz severne Afrike ili Arapskog zaliva teško da će biti dostupan u neophodnoj količini. Gas iz Irana nije dostupan iz političkih razloga. Čak i ako postane dostupan, verovatnije je da će Iranci, kao i Rusi, da se okrenu ka istoku, prema Kini i Indiji.
Zbog očiglednih geografskih razloga, Rusija je najlogičniji ekonomski izvor evropskog gasa. Sve alternative nose sa sobom ekonomske i političke cene koje su neprihvatljive.
Poteškoće EU u nalaženju alterantivnih izvora gasa su se okrutno obelodanile nakon debakla takozvanog projekta Nabuko cevovoda koji bi dobavljao gas u Evropu iz Kavkaza i centralne Azije. Iako se o tome pričalo godinama, na kraju od toga nije ispalo ništa jer nije ekonomski isplativo.
U međuvremenu, dok Evropa pregovara o nabavkama, Rusija pravi sporazume.
Rusija je sklopila ključni sporazum sa Iranom o razmeni iranske nafte za ruska industrijska dobra. Rusija se takođe složila da uloži veću količinu novca u iransku nuklearnu industriju. Ako se sankcije prema Iranu i ukinu, Rusi će naveliko preteći Evropljane. Rusija se takođe složila sa ogromnim sporazumom o dostavi gasa Turskoj. Pored ovih sporazuma o gasu, tu su i ona dva veća sporazuma sa Kinom koja prethodno navedene bacaju u senku.
Ruski energetski resursi jesu ogromni, ali ne i neograničeni. Drugi sporazum sa Kinom i novi sporazum sa Turskom preusmeravaju u ove države gas koji je prethodno označen za isporuku u Evropu. Turski sporazum je maltene zamenio Južni tok.
[stextbox id=“alert“ shadow=“false“ bcolor=“FF4B14″]Ovi sporazumi pokazuju da je Rusija napravila stratešku odluku ove godine, preusmerivši svoju energiju iz Evrope. Posledice po Evropu koje će uslediti će biti jezive. Evropa će veliki gubitak energije moći da nadoknadi samo kupovinom energije po većoj ceni.[/stextbox]
Ruski sporazumi sa Kinom i Turskom su iskritikovani, pa čak i ismejani jer im je Rusija ponudila gas po nižoj ceni od one koju je plaćala Evropa.
Međutim, razlika u ceni nije toliko velika koliko zapravo kažu.
Preusmeravajući gas u Kinu, Rusija je ustanovila ekonomsku povezanost sa državom koju sada smatra svojim ključnim strateškim saveznikom, a koji ima najveću i najbrže rastuću ekonomiju na svetu. Preusmeravajući gas u Tursku, Rusija je učvrstila partnerstvo sa Turskom pri čemu je ona sada postala njen najveći trgovinski partner.
Turska je ključni potencijalni savezik Rusije jer učvršćava položaj Rusije na Kavkazu i Crnom moru. U pitanju je i država sa veoma brzo rastućom ekonomijom, koja se u poslednje dve decenije poprilično distancirala od EU i Zapada.
Preusmeravajući gas iz Evrope, Rusija je napustila tržište sa stagnirajućom ekonomijom koje je pritom i neprijateljski nastrojeno. Nije čudo da se Rusija odrekla partnera od koje samo dobija pretnje i moralisanje, pa čak i sankcije. Nijedan posao ne može da funkcioniše u takvim uslovima.
[adsenseyu1]
Južni tok je zapravo započet zbog stalne zloupotrebe položaja Ukrajine kao tranzitne države. Upravo zato je i EU prihvatila taj projekat. Evropi u suštini treba put koji zaobilazi Ukrajinu.
Prijatelji Ukrajine u Vašingtonu i Briselu ni u jednom momentu nisu bili oduševljeni ovom činjenicom i konstantno su lobirali protiv Južnog toka.
Poenta je u tome da je Rusija ta koja je ugasila Južni tok kada je dobila opciju da nastavi uz prihvatanje uslova Evrope. Drugim rečima. Rusi smatraju problem Ukrajine kao tranzitne države manjim zlom od uslova koje EU zahteva od Južnog toka.
Bile bi potrebne godine da se izgradi Južni tok, te njegovo otkazivanje trenutno ne utiče na ukrajinsku krizu. Rusija je odlučila da joj se isplati da otkaže projekat jer vidi budućnost u prodavanju energije Kini i Turskoj, ali i drugim državama u Aziji. Za Rusiju je Južni tok izgubio poentu.
Ko je na kraju stradao zbog otkazivanja Južnog toka? Tu je prvo korumpirana i nesposobna vlada Bugarske. Da se Bugarska potrudila da izgradi Južni tok , iako je donet Treći paket energije, on bi već bio gotov. Došlo bi, naravno do negodovanja u EU, ali Bugarska bi prosto sledila svoje nacionalne interese.
[stextbox id=“alert“ shadow=“false“ bcolor=“FF3B0A“]Umesto da se okrene ka svom istorijskom savezniku, Rusiji, Bugarska je propustila svoju priliku i sada će ruski gas teći kroz državu najvećeg istorijskog neprijatelja Bugarske, Tursku.[/stextbox]
Bugari nisu jedini koji su podržali evropski paket protiv Rusije, to su uradile i druge države EU koje imaju istorijske odnose sa Rusijom. Grčka je prošle godine odbila da proda svoju kompaniju koja proizvodi prirodni gas Gazprom-u jer se EU usprotivila, iako je Gazprom ponudio bolju cenu.
Političari EU se nose tom pogrešnom mišlju da mogu da donose odluke koje provociraju Ruse i uvode im sankcije koliko god žele, a da Rusija ne sme da im odgovori. Kada Rusija to odjednom učini, dolazi do zaprepašćenja i komentara kako se Rusija ponaša „agresivno“.
U julu se EU dosetila da napadne rusku naftnu industriju tako što će sankcionisati izvoz tehnologije za bušenje nafte u Rusiju. Taj pokušaj nije uspeo jer su i Rusija i države sa kojima ona trguje (uključujući Kinu i Južnu Koreju) potpuno sposobne da same proizvedu tu tehologiju.
[stextbox id=“alert“ shadow=“false“ bcolor=“FF1B0A“]Svojim sporazumima sa Kinom, Turskom i Iranom, Rusija je zadala katastrofalan udarac energetskoj budućnosti EU. Za par godina, Evropljani će shvatiti da sve ima svoju cenu. Otkazivanjem Južnog toka, Rusija je uvela Evropi najefektivnije sankcije koje smo videli ove godine.[/stextbox]
Webtribune.rs
