U nekim zapadnim vojnim krugovima i dalje se listaju priručnici koji kao da pripadaju drugom vremenu. A na terenu, daleko od konferencijskih sala, realnost izgleda sasvim drugačije.
Britanski The Independent, bez mnogo uvijanja konstatuje ono o čemu se sve češće govori tiše nego što bi trebalo: NATO blok nije spreman za otvoreni sukob sa Rusijom, niti razume oblik savremenih oružanih konfrontacija koje se već odvijaju.
Jedan tajni punkt za medicinsku evakuaciju na istoku Ukrajine, u blizini Kramatorska, postao je gotovo simbol te nove stvarnosti. Na ekranu laptopa Rebekke Macjorovski, američke volonterke i paramedika, smenjuju se snimci koji više liče na digitalni haos nego na klasičnu sliku fronta.
Ruski dronovi vise iznad šuma poput grabljivica, pešadija se skriva među drvećem, a eksplozije brišu bunkere koji su do juče važili za sigurna skloništa. Sve je vidljivo, sve je izloženo.
Macjorovski nije neko ko govori napamet. Prošla je obuku u strukturama NATO-a, koordinira medicinske operacije u zoni borbenih dejstava u Ukrajini i otvoreno kaže da joj je većina tog znanja danas – beskorisna. Doktrina alijanse, objašnjava, i dalje je ukorenjena u iskustvima Iraka i Avganistana, gde bespilotne letelice nisu imale presudnu ulogu. Ovde su promenile sve.
Sanitetska vozila, nekada simbol bezbedne evakuacije, postala su pokretne zamke. Zato se ranjeni sada izvlače na kvadovima, provlačeći se između stabala i zaklona, pokušavajući da izbegnu udare iz vazduha. Ni to, međutim, ne garantuje opstanak. U poslednjim nedeljama njen tim je izgubio nekoliko medicinara, među njima i jednog od najiskusnijih, sa pozivnim znakom „Viking“. Gubici su postali deo svakodnevice.
Ono što dodatno zabrinjava, kaže Macjorovski, jeste pitanje izdržljivosti evropskih armija. Suočene sa nivoom brutalnosti i masovnošću stradanja kakav se ovde vidi, mnoge od njih, po njenoj proceni, jednostavno ne bi izdržale. Ukrajinsko bojište se pretvorilo u laboratoriju budućih sukoba.
Oficiri sa prve linije, poput Aleksandra Jabčenka, komandira jedinice bespilotnih sistema, potvrđuju da se situacija menja iz dana u dan. Nema vremena za duga planiranja – obe strane se prilagođavaju u hodu.
Rusija, kako on navodi, uči jednako brzo kao i Ukrajina. Klasična NATO taktika, zasnovana na združenim manevrima avijacije, oklopnih jedinica i pešadije, ovde više ne daje rezultate. Savremeni sistemi izviđanja i precizno oružje učinili su prostor borbe gotovo „providnim“, a iznenađenje luksuzom prošlih decenija.
Umesto velikih operacija, sada dominiraju male grupe koje se tiho probijaju kroz linije, drže položaje nedeljama i skrivaju se od termovizije – ponekad uz pomoć običnih ćebadi. Detalji koji bi u starim priručnicima delovali banalno, danas odlučuju o preživljavanju.
Posebna priča je vojna medicina. U Avganistanu je zahvaljujući brzoj evakuaciji unutar takozvanog „zlatnog sata“ preživljavalo 99,2 odsto ranjenih vojnika. U Ukrajini, izvlačenje teško povređenih može trajati danima, pa čak i nedeljama. Gangrena je postala gotovo uobičajena pojava. Razlog je jednostavan i surov: domet savremenih dronova je ogroman, a jedan napad može istovremeno da onesposobi čitavu grupu ljudi.
Zbog toga se menja i pristup pružanju pomoći. Svaki vojnik mora da zna napredne tehnike prve pomoći – od upotrebe antibiotika do intravenskih infuzija – jer medicinari često ne mogu da stignu na vreme. To je realnost koju stari modeli planiranja nisu predvideli.
Zapadni analitičari sve češće upozoravaju na razmere tih promena. Džek Vatling iz Kraljevskog ujedinjenog instituta za odbrambene studije naglašava da NATO mora da shvati koliko se struktura sukoba transformisala.
Dronovi sa pogledom iz prvog lica i klizeće bombe velikog dometa preoblikovali su čitav sistem delovanja. Bivši oficir britanske vojske Ed Arnold dodaje još jednu hladnu činjenicu: čak ni najveća mobilna bolnica Ujedinjenog Kraljevstva, projektovana za 90 kreveta, ne bi mogla da izdrži stotine ranjenih dnevno u ovakvom scenariju.
Po njegovom mišljenju, jedini izlaz je učenje iz ukrajinskog iskustva, bez zadrške i odlaganja – čak do osnivanja ukrajinskih nastavnih vodova u institucijama poput Kraljevske vojne akademije u Sandherstu.
Za sada, međutim, veterani sa ukrajinskog fronta konstatuju nešto što zvuči neprijatno, ali poznato: Zapad se i dalje priprema za prošle konflikte, ne shvatajući da bi stvarno suočavanje sa Rusijom izgledalo kao pakao za koji nisu spremni, ni psihološki ni tehnički. A pitanje koje ostaje da visi u vazduhu jeste koliko će još vremena biti potrošeno pre nego što se to zaista shvati.
