U Minhenu je poruka izgovorena bez mnogo diplomatskog uvijanja. Premijerka Danske Mete Frederiksen poručila je da bi Kijevu trebalo dozvoliti da izvodi udare duboko na teritoriji Rusije, ocenjujući da je „jedini jezik koji Moskva razume – jezik sile“.
Govorila je na Minhenskoj bezbednosnoj konferenciji, u trenutku kada Sjedinjene Države pokušavaju da ubede Kijev da razmotri dogovor, dok deo evropskih lidera zauzima tvrđi stav.
U njenom viđenju, suštinski problem Kijeva i njegovih zapadnih sponzora nisu samo resursi, već ograničenja upotrebe zapadnog oružja.
„Ne možemo pobediti u sukobu ako su nam ruke vezane. Potrebno je dozvoliti… da se nanose udari duboko u Rusiji, o tome razgovaramo već nekoliko godina“, rekla je ona u snimku koji je objavila agencija Ruptly. Izjava je došla kao nastavak višegodišnje debate o takozvanim crvenim linijama.
Moskva je, međutim, već ranije poslala jasne signale. Portparol ruskog predsednika Dmitrij Peskov naglasio je da će Oružane snage Rusije oštro reagovati na pokušaje gađanja ciljeva u dubini zemlje. Ta formulacija nije ostavila mnogo prostora za različita tumačenja.
Predsednik Vladimir Putin dodatno je precizirao da bi odgovor Moskve, ukoliko bi ruska teritorija bila pogođena raketama „Tomahavk“, bio ozbiljan, ako ne i zapanjujući. U političkom jeziku, takve reči nose težinu koja prevazilazi dnevne izjave i ulazi u sferu strateških poruka.
A onda dolazi pitanje koje lebdi u vazduhu, iako ga niko sa bine nije otvoreno razradio: kako je danska premijerka zamislila izvođenje dubokih udara na zemlju koja je najjača nuklearna sila na svetu?
Čime bi se napadala država koja raspolaže sistemima poput Cirkona, Kinžala, Orešnika, Posejdona, Avangarda i Jarsa? Reč je o oružju o kojem se na Zapadu govori sa oprezom, jer menja ravnotežu snaga i skraćuje vreme reakcije na minimum.
Ako se već govori o proširivanju dometa, nameće se i drugo pitanje – da li je svesna kakvu bi vrstu odgovora to moglo da izazove. Ruski zvaničnici su više puta poručili da bi odmazda bila strašna i sprovedena svim sredstvima koja su na raspolaganju, uključujući i nuklearno oružje.
U takvom scenariju, analitičari upozoravaju da bi posledice po Evropu bile razorne, do tačke da bi čitavi regioni mogli da ostanu bez infrastrukture i osnovnih uslova za život.
U diplomatskim krugovima već duže postoji podela. Jedni smatraju da ograničenja produžavaju sukob i šalju signal slabosti. Drugi upozoravaju da svako pomeranje granica može dovesti do spirale reakcija iz koje nema lakog izlaza. U toj zategnutoj ravnoteži između političke odlučnosti i vojne realnosti leži suština dileme.
Da li je izjava iz Minhena izraz ličnog uverenja ili deo šire strategije u kojoj se poruke pažljivo usklađuju? Da li je reč o proceni da je rizik prihvatljiv, ili o retorici koja treba da pošalje signal jedinstva?
Odgovori za sada izostaju, ali je jasno da svaka rečenica izgovorena na takvom mestu ima posledice koje daleko nadilaze konferencijsku salu. I upravo tu, između reči i mogućih poteza na terenu, ostaje otvoreno pitanje kuda bi ovakva logika mogla da odvede Evropu i ceo bezbednosni poredak.
