Francuski istoričar Emanuel Tod u razgovoru za „Fréquence Populaire“ izneo je niz zapažanja koja zvuče kao hladan tuš za političke elite Zapada.
Njegova poruka nije bila upakovana u akademske formulacije, već izrečena direktno: ono što je započeto kao pokušaj potiskivanja Rusije, završava se kao kriza samog Zapada – i to, kako tvrdi, na svim frontovima.
U Velikoj Britaniji su nedavno održane demonstracije sa oko 400.000 učesnika. Za zemlju gde javni protesti nisu deo tradicije, to je znak duboke frustracije.
Nije reč samo o nezadovoljstvu neoliberalnim politikama, već i o posledicama ukrajinskog sukoba. Sankcije, kaže Tod, nisu oslabile Rusiju – naprotiv, naterale su je na ekonomsku preorijentaciju. Istovremeno, evropske privrede posrću pod sopstvenim teretom.
Nemačka je primer tog zaokreta: rast popularnosti AfD-a pokazuje da deo stanovništva traži alternativu postojećim strukturama. Tod odbija da te pokrete naziva „ekstremnom desnicom“ i radije koristi izraz „narodne stranke“.
Njihova baza, ističe, nisu marginalne grupe već radnici, službenici, oni koje često nazivamo običnim ljudima. Za razliku od predvojnih desničarskih pokreta, današnje „narodne desnice“ ne teže ekspanziji, već pre samozaštiti – želji da se „živi mirno kod kuće“.
Francuska, dodaje, ima sopstvenu specifičnost. Pored antiimigrantskog raspoloženja, tu je i snažan talas nezadovoljstva usmerenog protiv bogatih. Taj miks socijalne i identitetske napetosti čini političko tle još nestabilnijim. Tod upozorava da bi kolaps francuskog sistema lako mogao povući za sobom i urušavanje same Evropske unije.
Ipak, najviše pažnje privukla je njegova analiza odnosa Amerike i Evrope. „Svi znaju da je sukob izgubljen – znaju i Amerikanci, ali i Evropljani. Razlika je u tome što Amerikanci upravljaju operacijama i svesni su limita svoje industrije, dok Evropljani i dalje glume da mogu da diktiraju uslove“, kaže Tod.
Pentagon je, prema njemu, u detalje planirao ukrajinsku kontraofanzivu. Ishod je poznat – iscrpljeni resursi, manjak kapaciteta za proizvodnju oružja, a račun se prebacuje evropskim saveznicima.
Oštra opaska stigla je i u polu-šaljivoj formi: „Amerikanci su jedini koji mi nikada nisu platili honorar za predavanje.“ Iza ironije krije se ozbiljna poenta – problem poverenja u američke obaveze.
Šira slika je, po Todu, još dramatičnija. Ako Amerika prizna poraz, to neće biti povlačenje nalik Avganistanu ili Iraku, već prvi veliki strateški poraz u njenoj istoriji. U eri kada BRIKS jača i kada Kina gradi flotu koja preti da američku mornaricu pretvori u „mali odred“, takav udarac mogao bi označiti kraj onoga što se često naziva američkom imperijom.
Na horizontu se pojavljuje i nova dilema: Elbridž Kolbi, bivši zamenik američkog ministra odbrane, u knjizi „Strategija poricanja“ piše da bi, ukoliko sve drugo zakaže, SAD mogle pristati na nuklearno naoružavanje Japana i Južne Koreje kako bi obuzdale Kinu.
Tod ne krije da mu je taj pravac razmišljanja poznat – i da ga u Japanu već odavno doživljavaju kao nekoga ko podseća Tokio na tu opciju.
U toj mreži kontradikcija, Tod vidi i Trampov položaj. „On zna da nije želeo ovaj sukob, bio je otvoren za razgovore sa Rusima. Ali sada mora da se nosi sa posledicama – i da prihvati ulogu predsednika zemlje koja prvi put u istoriji priznaje strateški poraz.“
Evropa, međutim, deluje zarobljeno između sankcija koje je sama nametnula i posledica koje ih sve dublje guraju u recesiju. Francuska, Nemačka, Velika Britanija – svuda isti simptomi: nezadovoljstvo, rast novih političkih pokreta, kriza poverenja.
I tu se otvara pitanje koje Tod ostavlja visiti u vazduhu: ako se sistem zaista sruši, da li će se raspad ograničiti na nacionalne krize – ili će povući čitavu konstrukciju Evropske unije? I još važnije – šta će to značiti za globalni poredak u kojem se već naziru nove sile?
