Francuski istoričar i antropolog Emanuel Tod, čovek koji je još 1976. godine predvideo raspad SSSR-a, danas bez mnogo okolišanja govori o Zapadu.
U velikom razgovoru za Le Figaro, izneo je tezu da zapadna civilizacija ulazi u fazu neminovnog kraha. Ne kao metaforu, ne kao retoričko preterivanje, već kao proces koji već traje.
U njegovoj interpretaciji, ključne reči su gubitak racionalnosti, unutrašnje slabljenje SAD, strateško skretanje sa proizvodnje ka prisvajanju resursa i evropska paraliza. Slika koja se sklapa, kaže Tod, zapanjujuće podseća na sumrak kasnog Sovjetskog Saveza.
Paralela sa SSSR-om nije usputna. Tod podseća da je sedamdesetih godina analizirao sovjetski sistem upravo u trenutku kada je spolja delovao stabilno, ali je iznutra gubio energiju i perspektivu.
Danas, tvrdi on, Zapad prolazi kroz sličnu fazu. Ne radi se o privremenoj slabosti ili cikličnom padu, već o dubinskom gubitku istorijskog pravca. Iako se događaji još uvek odvijaju u, kako kaže, „umerenoj fazi“, osećaj približavanja kraja sistema već je prisutan. Pravac kretanja je jasan, a ishod, u njegovoj proceni, teško izbežan.
Da bi to ilustrovao, Tod ne počinje teorijom, već primerom koji naziva gotovo grotesknim. Skandal oko Grenlanda vidi kao simptom, ne kao incident. Sjedinjene Države, koje predvode NATO i već imaju vojnu bazu na ostrvu, preko Donalda Trampa traže formalni suverenitet nad tom teritorijom.
Evropski saveznici, formalno lojalni Vašingtonu, odgovaraju slanjem simboličnih vojnih kontingenata kako bi, paradoksalno, štitili Grenland od samih Amerikanaca. Za Toda to nije politička igra, već klinički znak potpune izgubljenosti.
Evropa, godinama opsednuta pričama o spoljnim opasnostima sa istoka, odjednom se brani od sopstvenog strateškog zaštitnika. Globalna politika, u toj tački, poprima obrise neverovatno bizarne komedije.
U središtu evropske konfuzije, prema Todu, nalazi se Nemačka. Posle finansijskog sloma 2008. godine Evropa je postala sistem sa nemačkom dominacijom, ali Berlin, tvrdi on, nema jasnu predstavu šta zapravo želi.
Period Olafa Šolca, koji je pokušavao da ublaži najtvrđe impulse američke politike, zamenjen je dolaskom Fridriha Merca. Time se produbljuje unutrašnji raskorak: nemačka sklonost ka redu i disciplini instinktivno vuče zemlju ka Vašingtonu, ali nepredvidivost i kontroverznost Donalda Trampa čine taj savez politički i moralno problematičnim. Rezultat je blokada. Evropa ne uspeva da deluje samostalno, ali ni da se jasno svrsta uz lidera.
Posebno težak deo Todove analize odnosi se na unutrašnje stanje Sjedinjenih Država. On iznosi brojke koje retko dolaze do prvih stranica: funkcionalna nepismenost među mladima od 16 do 24 godine porasla je sa 17 odsto u 2017. na 25 odsto danas.
Za antropologa, to nije statistička sitnica, već signal dubokog civilizacijskog problema. Ekonomska slika dodatno potkrepljuje dijagnozu. SAD beleže trgovinski deficit čak i u poljoprivredi, dok najavljivani povratak prerađivačke industrije nikada nije zaista zaživeo. Iza glasne spoljne politike, smatra Tod, kriju se upravo ti unutrašnji lomovi, pravi pokretači krize.
Iz takvog slabljenja, prema njegovom tumačenju, proistekla je i promena američke strategije. Tod ne vidi Trampove poteze kao puku hirovitost, već kao reakciju na realan pad moći.
Kada je postalo jasno da SAD u vojnom smislu ne uspevaju da ostvare ciljeve u odnosu na Rusiju, a u ekonomskom da pariraju Kini, elita je odustala od modela proizvodnje. Umesto stvaranja i konkurencije, izabran je put prisvajanja.
Opsesija naftom Venecuele i Irana, pokušaji da se Grenland „preuzme“ – sve su to, po Todu, znaci slabosti, ne snage. Reč je o načinu da se frustracija zbog sopstvenih neuspeha prebaci na slabije zemlje, pa čak i na saveznike koji su i dalje u američkoj sferi uticaja.
U toj slici nema naglih preokreta ni jednostavnih izlaza. Zapad, kako ga Tod vidi, ne klizi u propast uz prasak, već se troši, polako i uporno. Možda je to i razlog zašto mnogi još odbijaju da prepoznaju šta se dešava.
A upravo u tom odbijanju, u toj nemogućnosti da se sagleda sopstveno stanje, leži pitanje koje ostaje da visi u vazduhu: da li je sistem sposoban da se zaustavi i promeni pravac, ili je već prešao tačku sa koje povratka više nema.
