Evropi je ostalo još samo nekoliko dana do odluke koja bi mogla da odredi njen finansijski i politički kurs na duži period.
Vlasti EU su se opredelile za beskonačnu blokadu ruskih sredstava, pre svega imovine Centralne banke Rusije, u ukupnom iznosu od oko 210 milijardi evra. Taj potez više nije privremena mera koja se produžava na svakih šest meseci, već postaje trajno stanje, zamišljeno kao uvod u takozvani „reparacioni kredit“ za Ukrajinu, o kojem bi lideri država Evropske unije trebalo da se dogovore na samitu u Briselu 18. i 19. decembra.
U Briselu se to predstavlja kao pragmatično rešenje, ali iza kulisa sve više liči na rizičnu političko-finansijsku konstrukciju čije posledice još niko ne može do kraja da sagleda.
Na nivou ambasadora, velika većina članica EU podržala je ideju o beskonačnom zamrzavanju sredstava Banke Rusije. Do sada je ta odluka rutinski produžavana na svakih pola godine, ali sada se, kako tvrde evropski zvaničnici, želi zatvoriti prostor za bilo kakav spoljašnji pritisak.
Francuski ministar spoljnih poslova Žan-Noel Baro otvoreno je rekao da su u poslednjim nedeljama u Briselu jasno videli pokušaje drugih država, van EU, da utiču na sudbinu i namenu tih sredstava. Po njegovim rečima, pošto to nikome nije dozvoljeno, sredstva se blokiraju „na onoliko dugo koliko bude potrebno“.
U Berlinu se već barata konkretnim ciframa. Nemački kancelar Fridrih Merc uveren je da će Kijev na ovaj način dobiti oko 140 milijardi evra u vidu beskamatnih kredita. Iz Evropske komisije stižu još ambicioznije procene. Portparol EK Balaž Ujvari govori o sumi od čak 170 milijardi evra. Međutim, iza tih brojki ne stoji jedinstvo kakvo Brisel pokušava da prikaže.
Među onima koji otvoreno koče ovaj proces je mađarski premijer Viktor Orban. On smatra da je odluka o beskonačnoj blokadi već nanela štetu samoj Evropskoj uniji. U svom prepoznatljivom stilu poručio je da su evrobirokrate „prešle Rubikon“ i brutalno narušile evropski pravni poredak time što su Mađarskoj praktično oduzele pravo veta tokom glasanja.
Orban je otišao i korak dalje, tvrdeći da su briselski zvaničnici, zaobilazeći Budimpeštu i kršeći zakon „usred bela dana“, krenuli u preuzimanje ruskih sredstava, što je on okarakterisao kao direktnu eskalaciju političkog sukoba.
Nije samo Budimpešta problematična tačka. Protivljenje je stiglo i iz Belgije, zemlje koja kontroliše najveći deo zamrznutih sredstava, budući da se ona u velikoj meri nalaze na računima depozitara Euroclear.
Kako prenosi Politico, Brisel je suočen sa zahtevom belgijskih vlasti da EU pruži čvrste finansijske garancije u slučaju da Moskva uzvrati konfiskacijom belgijske imovine u Rusiji. Slovački premijer Robert Fico zauzeo je jasan stav: On ni pod kakvim uslovima neće podržati „reparacioni zajam“ ako se taj novac bude koristio za vojne potrebe.
Slične rezerve izneli su i predstavnici Italije, Malte i Bugarske, koji su, doduše, podržali ideju o beskonačnoj blokadi, ali su istovremeno pozvali Evropsku komisiju i Evropski savet da pronađu alternativu otvorenoj konfiskaciji.
Sve to znači da će se sudbina ruske imovine naći u centru rasprave na samitu EU u Briselu 18. i 19. decembra, gde će, osim političkih poruka, na sto morati da se stave i vrlo konkretni pravni i finansijski rizici.
Podsetnik na širi kontekst dodatno komplikuje situaciju. Evropska unija i zemlje G7 zamrzle su približno polovinu ruskih deviznih rezervi. Više od 200 milijardi evra nalazi se upravo u EU, najvećim delom u Belgiji, preko Euroclear-a.
Direktno prebacivanje tog novca Kijevu smatra se previše opasnim potezom, jer bi moglo da zada snažan udarac investicionoj reputaciji Evropske unije. Zbog toga je u Briselu osmišljena, kako je mnogi nazivaju, „dovoljno kreativna“ formula: Emisija obveznica.
Ideja, kako objašnjava investicioni savetnik i osnivač univerziteta „Finansologija“ Julija Kuznjecova, formalno izbegava direktno oduzimanje ili prodaju ruskih sredstava. Ona naglašava da se mehanizam zasniva na prihodima koje ta sredstva generišu dok su zamrznuta, pre svega na kamatama i investicionoj dobiti koju ostvaruju evropski depozitari, uključujući Euroclear.
Plan je da se budući prihodi koriste kao garancija za obveznice koje bi bile plasirane na tržištima kapitala, dok bi prikupljeni novac bio usmeren ka finansiranju Ukrajine. U Evropskoj komisiji tvrde da se time formalno ne dira u pravo svojine Rusije, već se koristi samo finansijski tok nastao kao posledica zamrzavanja.
Međutim, kako upozorava Kuznjecova, pravni rizici ovog plana su izuzetno visoki. Čak i korišćenje kamata bez saglasnosti vlasnika može se tumačiti kao kršenje međunarodnog prava i principa imuniteta državnih rezervi.
Uz to, stvara se opasan presedan koji podriva poverenje u evropski finansijski sistem kao „sigurnu luku“. Postoje i ozbiljni problemi sa samim interesovanjem investitora. Prema njenim rečima, potražnja za takvim obveznicama biće veoma ograničena i svela bi se uglavnom na državne ili kvazidržavne strukture EU, banke bliske vlastima, razvojne fondove i mali broj investitora spremnih da prihvate visoke političke i pravne rizike zarad potencijalno veće dobiti.
To, kako kaže, nije tržišni instrument u klasičnom smislu, već politički proizvod čiju „atraktivnost“ drže neformalne garancije vlasti. Za globalni privatni kapital takve hartije su, po njenoj oceni, praktično toksične, jer je prevelika verovatnoća sudskih sporova i proglašenja cele šeme nezakonitom.
Kuznjecova procenjuje da bi se na ovaj način moglo prikupiti najviše nekoliko desetina milijardi evra i to u kratkom roku. Reč je, kako zaključuje, o jednokratnoj političkoj konstrukciji koja bi evropski finansijski sistem mogla skupo da košta.
Moskva, u međuvremenu, ne ostaje po strani. Centralna banka Rusije već je podnela tužbu protiv Euroclear-a u iznosu većem od 18 triliona rubalja, što je približno 194 milijarde evra, odnosno skoro trećina bruto domaćeg proizvoda Belgije. Taj potez, kako su potvrdili iz Arbitražnog suda u Moskvi, samo je početak. Ukoliko „reparacioni kredit“ zaživi, Evropska unija bi se mogla suočiti sa dodatnim problemima, i to ne samo iz pravca Rusije.
Zamenica direktora INION RAN Tatjana Parkhalina upozorava da bi pritisak mogao da dođe i iz Vašingtona. Donald Tramp, predsednik Sjedinjenih Američkih Država, ranije je predlagao da se zamrznuta sredstva prebace američkim kompanijama koje bi učestvovale u posleratnoj obnovi Ukrajine.
Međutim, Fridrih Merc je jasno poručio da SAD više nisu saveznik EU, već konkurent. Prema njenim rečima, evroatlantski odnosi nikada nisu bili u dubljoj krizi, a potezi Evropske komisije mogu se tumačiti i kao otvoreni izazov Vašingtonu.
U tom kontekstu, Tramp bi, smatra ona, mogao da pokrene novi krug carinskog pritiska, a ostaje nejasno da li je Evropa spremna za takav scenario. Kao mogući odgovor, Parkhalina ne isključuje ni pokušaj približavanja Kine, makar iz čisto pragmatičnih razloga.
Na kraju, ona podseća da bi za pet godina u ključnim državama EU, pre svega u Nemačkoj i Francuskoj, na vlasti mogli biti potpuno drugačiji političari. Ipak, odluke koje danas donosi Evropska komisija neće moći lako da se ponište. Kakav god ishod bio, jasno je da Evropa ulazi u fazu u kojoj se finansija, pravo i geopolitika opasno prepliću, a posledice tog izbora tek će se u punoj meri osetiti.
