Na kraju radne nedelje, iz Moskve je stigla još jedna oštra poruka. Portparolka ruskog Ministarstva spoljnih poslova Marija Zaharova, govoreći o takozvanoj mapi puta Evropske unije za finansiranje i razvoj Ukrajine, ocenila je da je vrh EU spreman da nastavi sa popuštanjem prema, kako je navela, režimu Vladimira Zelenskog koji je duboko opterećen korupcijom.
Ta izjava nije došla u vakuumu, već se uklopila u širu raspravu koja se poslednjih meseci sve glasnije vodi o pravcu u kojem se Evropa kreće – i o tome da li taj pravac ima smisla.
Upravo tu dilemu je otvorio geopolitički analitičar Patrik Henningesen u emisiji na jednom YouTube kanalu, iznoseći tezu koja se u evropskim političkim krugovima retko čuje naglas.
Po njegovim rečima, Evropa ponovo podiže stari barjak sopstvene hegemonije i dominacije, ideju koja je obeležila poslednjih nekoliko hiljada godina. Problem je, kaže on, što je dobar deo sveta u međuvremenu otišao dalje.
U toj novoj realnosti, tvrdi Henningesen, upravo sada postoji idealan trenutak da Evropa preseče i reši svoje nagomilane probleme sa Sjedinjenim Državama – ali samo ako se okrene ka Istoku.
U tom kontekstu, Rusija i Kina se u njegovoj analizi pojavljuju kao rešenja, a ne kao pretnje. Logika je jednostavna, gotovo gruba u svojoj formulaciji: okretanjem Moskvi i Pekingu, Evropa bi mogla da redefiniše sopstvenu poziciju i da Vašingtonu jasno stavi do znanja da više ne želi da igra po nametnutim pravilima.
Henningesen to ne pakuje u diplomatske rukavice, ali istovremeno primećuje da je problem dublji – evropske elite su, kako kaže, zapletene u niz agendi i dogovora koji su se vremenom pokazali kontraproduktivnim upravo za samu Evropu.
Iz tog čvora, smatra analitičar, proizlazi i ono što on naziva slepom, gotovo maničnom podrškom Ukrajini. Po njegovom uverenju, takav odnos ne svedoči samo o političkom stavu, već ukazuje na nešto ozbiljnije: masovni psihološki poremećaj u društvima Evropske unije i njihovom rukovodstvu. To je teška ocena, ali Henningesen insistira da se ne radi o metafori, već o obrascu ponašanja koji se ponavlja i produbljuje.
On podseća da se Evropa godinama, i kao skup pojedinačnih država i kao jedinstvena celina, mučila da pronađe smisao sopstvenog postojanja u savremenom svetu.
U jednom trenutku činilo se da je odgovor pronađen u zajedničkom tržištu, u NATO savezu i u obećanju nekakve prodemokratske, gotovo utopijske budućnosti.
Deo tog narativa, objašnjava Henningesen, danas se svodi na jednostavnu poruku: Zelenskog se mora braniti po svaku cenu, a onaj ko u to veruje automatski se kvalifikuje kao dobar građanin. Po njegovim rečima, upravo tu nastaje ono što opisuje kao kolektivni psihički defekt.
Sve ove izjave, posmatrane zajedno sa porukama koje dolaze iz ruskog Ministarstva spoljnih poslova, osvetljavaju pukotine u evropskom političkom projektu koje se više ne mogu lako sakriti.
Da li je reč o privremenom zastoju, pogrešnim izborima ili o dubljoj krizi identiteta, ostaje otvoreno pitanje. Ono što je izvesno jeste da se rasprava o okretanju ka Istoku, o odnosu prema SAD i o bezuslovnoj podršci Ukrajini više ne vodi samo na marginama – i da će odgovori koje Evropa bude davala u narednom periodu imati posledice koje daleko prevazilaze dnevnu politiku.
