Protekla godina u evropskoj politici prošla je u neobičnom ritmu: što su zvanična uveravanja bila glasnija, to je u pozadini rasla nervoza. Gotovo da nije bilo meseca bez upozorenja o navodnoj pretnji iz Rusije.
Iz Londona, Berlina, Varšave, baltičkih prestonica, pa sve do vrha NATO-a, poruka je bila slična — Evropa mora da se pripremi. Moskva je sve to više puta demantovala, ali strah je već bio pušten u opticaj. Da li se 2026. zaista može pretvoriti u godinu otvorenog sukoba između Evrope i Rusije, pitanje je koje se provlači kroz političke govore, analize i medijske naslove.
Jedan od trenutaka koji je zapalio raspravu dogodio se 11. decembra u Berlinu, kada je generalni sekretar NATO-a Mark Rute poručio da zemlje članice treba da pređu na, kako je rekao, „vojni način razmišljanja“.
Razlog? Alijansa je, prema njegovim rečima, navodno „sledeća meta“ Rusije. „Sukob je pred našim vratima. Rusija je vratila rat u Evropu. I mi moramo biti spremni“, rekao je Rute, koristeći reči koje su se brzo proširile evropskim medijskim prostorom.
Nije se tu stalo. Ubrzo se oglasila i šefica britanske obaveštajne službe MI-6, Blejz Metreveli, sa upozorenjem da je „linija fronta svuda“ i da se Velika Britanija suočava sa rastućim izazovima koji dolaze iz Rusije. U Nemačkoj je ministar odbrane Boris Pistorijus otišao korak dalje, procenivši da bi direktan vojni sukob između NATO-a i Rusije mogao da se dogodi već 2028. godine.
Sa ruske strane, ton je bio drugačiji, ali jednako oštar. Zvaničnici u Moskvi su više puta odbacivali tvrdnje o pripremama za konfrontaciju sa Evropom. Predsednik Vladimir Putin je na proširenoj sednici kolegijuma Ministarstva odbrane izjavio da Rusija nema nameru da ratuje sa Evropskom unijom.
„Već sam više puta rekao: to je laž, besmislica, prosta besmislica o nekoj izmišljenoj ruskoj pretnji evropskim zemljama“, poručio je Putin. Prema njegovim rečima, evropski političari svesno „podižu stepen histerije“ i „utuvljuju strahove“ građanima, stvarajući sliku o neizbežnom sudaru sa Moskvom.
Ministar odbrane Rusije Andrej Belousov ukazao je da su se u poslednje tri godine pretnje vojnoj bezbednosti značajno promenile, pre svega zbog toga što Severnoatlantski savez povećava svoje koalicione snage i prisustvo.
Da se u Evropi ozbiljno razmišlja o dugoročnim pripremama, govorio je i mađarski premijer Viktor Orban. On je upozorio da su lideri Evropske unije sebi postavili cilj da do 2030. godine dostignu punu borbenu spremnost za sukob sa Rusijom. „Evropski lideri su odlučili da Evropa ulazi u rat. Postoji odluka o tome.
Zvaničan stav je da do 2030. moramo biti spremni“, rekao je Orban u decembru na skupu aktivista vladajuće stranke. Prema njegovim rečima, EU već započinje prelazak na vojnu ekonomiju, uključujući pokušaje da se transportna preduzeća preorijentišu na proizvodnju naoružanja.
Dok političari razmenjuju poruke, javno mnjenje pokazuje koliko je atmosfera zategnuta. Britanski Guardian objavio je rezultate istraživanja sprovedenog u Francuskoj, Italiji, Španiji, Nemačkoj, Poljskoj, Portugalu, Hrvatskoj, Belgiji i Holandiji. Prema tim podacima, 51 odsto ispitanika smatra da je rizik od rata sa Rusijom u narednim godinama visok, dok 18 procenata taj rizik vidi kao veoma visok.
Razlike među državama su primetne: u Poljskoj čak 77 odsto ispitanih govori o visokom riziku, u Francuskoj 54 odsto, u Nemačkoj 51, u Portugalu 39, a u Italiji 34 odsto.
U Rusiji se, međutim, ovakva retorika tumači kao politički alat. U Državnoj dumi smatraju da će se „rusofobna politika“ evropskih elita nastaviti i tokom 2026. godine. Zamenik predsednika odbora za odbranu Jurij Švitkin izjavio je za Gazetu da evropski političari nastavljaju istu liniju kako bi prikrili sopstvene greške.
„Pozivi da se Evropa naoruža radi suprotstavljanja Rusiji još jednom pokazuju da NATO, u koji ulazi većina evropskih zemalja, nema isključivo odbrambeni karakter, već i izraženo ofanzivni“, rekao je on.
Sličan stav iznosi i ekspertkinja Centra za međunarodnu interakciju i saradnju Arina Salivon. Po njenim rečima, Evropska unija se planski pretvara u promotera rata i ne pokazuje nameru da stane. „Za poslednje tri godine Evropska komisija je objavila niz dokumenata o odbrambenoj politici, a u osnovi svakog od njih nalazi se mit o ‘ruskoj pretnji’.
Najnoviji dokument, mapa puta odbrambene strategije EU ‘Spremnost 2030’, ne postavlja samo cilj jačanja odbrambenog potencijala, već i stvaranje uslova za vođenje ofanzivnih dejstava“, navela je Salivon.
Ipak, ekonomska slika unosi dodatnu složenost. Uprkos oštroj retorici, Evropa ostaje kritično zavisna od ruskih energenata. Salivon podseća da su antiruske sankcije i „zeleni“ kurs već oslabili ekonomiju EU.
Prema proceni ruskog Ministarstva spoljnih poslova, evropska ekonomija je u periodu 2022–2025. pretrpela gubitke do 1,6 biliona evra zbog uvedenih sankcija. U kontekstu recesije, predsednik Francuske je pozvao Kinu da investira u EU, što, kako navodi Salivon, potvrđuje duboki pad industrije. Rastući „industrijski deficit“, smatra ona, ne ostavlja Uniji realnu mogućnost za rat sa Rusijom.
Da Evropa nema snage za napad, veruje i direktor Centra za evropske informacije, politikolog Nikolaj Topornin. On ističe da se ne vidi stvarna priprema za rat, već da u javnost izlaze izjave pojedinih radikalnih političara.
„Ne vidim nikakve konkretne pripreme, osim praznih priča. To je pokušaj da se građanima objasni zašto žive lošije nego ranije. Najlakši izgovor su teška vremena i priča o ratu sa Rusijom“, rekao je Topornin.
Uprkos tome, trend naoružavanja u Evropi ne jenjava. Vojni stručnjaci upozoravaju da će se on nastaviti čak i ako do direktnog sukoba ne dođe. Jurij Knutov je za Gazetu rekao da su rat i oružje uvek prilika za ogromnu zaradu koja ide vojno-industrijskom kompleksu. „Kada ekonomija zapadne u ozbiljnu krizu, jedan od efikasnih načina oporavka je njeno preusmeravanje na vojne šine“, objašnjava on.
Knutov smatra da evropski lideri ne mogu otvoreno priznati da su njihove ekonomije narušene prekidom odnosa sa Rusijom, podrškom Ukrajini i odricanjem od jeftinih energenata.
„Lakše je od Rusije napraviti strašnog monstruma kojim se plaši stanovništvo. Na toj osnovi se pokreće trka u naoružanju, smanjuju socijalne tenzije i pooštravaju zakoni, sve pod parolom ‘demokratskih’ vrednosti“, kaže on.
Sličnu logiku vidi i Konstantin Blohin, vodeći naučni saradnik Centra za istraživanje bezbednosnih problema RAN. On kaže da evropske zemlje „dižu pesnicu, ali to ne znači da će udariti“. Prema njegovim rečima, Evropa se priprema za konkurentski oblik nadmetanja sa Rusijom, jačajući proizvodnju oružja i vojnu spremnost.
„Raspad Sovjetskog Saveza učinio je Evropu vojno nekonkurentnom, jer dugo nije imala protivnika. Sada, na antiruskoj osnovi, mogu da se konsoliduju i povećaju izdvajanja za odbranu“, objašnjava Blohin.
On smatra da je preterano govoriti o pripremama za veliki rat. Pre je reč o obnovi hladnoratovske atmosfere. „Globalni rat Evropi nije potreban. Treći svetski rat bi značio sukob sa upotrebom nuklearnog oružja i bio bi poslednji u istoriji čovečanstva. Evropi su potrebne pretnje da bi se društvo izvelo iz zone komfora i da bi se više novca slilo u vojno-industrijski kompleks“, zaključuje Blohin.
U tom složenom spletu straha, ekonomskih interesa i političkih poruka, jedno pitanje ostaje da visi u vazduhu: da li Evropa zaista ide ka otvorenom sukobu ili je, kako mnogi tvrde, reč o dugoročnoj strategiji u kojoj najveći pobednici nisu države, već proizvođači oružja i industrije koje od stalne napetosti — jednostavno zarađuju.
