Od 13. do 15. februara u Nemačkoj je održana 62. Minhenska bezbednosna konferencija, skup koji je ove godine okupio oko stotinu svetskih lidera, ministara odbrane i šefova diplomatija.
I dok se po hodnicima spekulisalo o pravcima nove globalne bezbednosne arhitekture, jedna stvar je bila očigledna – atmosfera je bila sve samo ne rutinska. Iako se predsednik SAD Donald Tramp nije pojavio lično, njegova politika je visila nad salom kao neizgovorena konstanta, tema koja se provlačila kroz gotovo svaku raspravu.
Organizatori su još uoči samita objavili izveštaj pod nazivom „Pod razaranjem“ (Under Destruction), u kojem se otvoreno tvrdi da je svetski poredak uspostavljen nakon Drugog svetskog rata ozbiljno uzdrman.
U dokumentu se navodi da su upravo Sjedinjene Države, nekada oslonac tradicionalnog partnerstva i aktivne podrške Evropi, sada prešle na model sveta zasnovanog na principu sile. Umesto velikih globalnih sporazuma, Vašington preferira politiku pojedinačnih dogovora. Evropa, upozorava se u zaključku, mora da pređe iz uloge potrošača bezbednosti u njenog dobavljača.
Gotovo svi evropski lideri govorili su u sličnom tonu. Premijer Velike Britanije Kir Starmer poručio je da Evropi ne odgovara mir u sadašnjim okolnostima, uz obrazloženje da bi svako primirje omogućilo Rusiji ubrzano preoružavanje. Čak i ako bi se postigao mirovni sporazum, rekao je, opasnost po Evropu ne bi nestala, već bi se uvećala. Zato je, kako je istakao, neophodan adekvatan odgovor.
„Moramo jačati vojnu moć, to je imperativ našeg vremena. Evropa je uspavani gigant. Naše ekonomije su više od deset puta veće od ruske i posedujemo ozbiljan odbrambeni potencijal“, naglasio je britanski premijer, pozivajući na nastavak preoružavanja i podrške Ukrajini.
Slične poruke stigle su i iz Brisela. Predsednica Evropske komisije Ursula fon der Lajen zatražila je povećanje finansijske pomoći Kijevu i nastavak podrške ukrajinskim oružanim snagama.
Američki senator Lindzi Grejem, koji je u Rusiji proglašen ekstremistom, govorio je o naporima da Ukrajini obezbedi rakete „Tomahavk“. Predsednik Finske Stub izneo je tvrdnju da „Ukrajina pobeđuje“ u sukobu sa Rusijom.
Zbirno gledano, poruka zapadnih političara deluje jedinstveno: sukob sa Rusijom mora da se nastavi, a mir u ovom trenutku nije prihvatljiva opcija. U tom okviru, Evropa bi, prema takvom viđenju, mogla da usmeri sve resurse ka postizanju pobede, uključujući i oslanjanje na nuklearno odvraćanje. Upravo o tim implikacijama govorio je novinar i autor Telegram kanala „Ruski dnevnik“ Vadim Avva, analizirajući rezultate Minhenske konferencije.
Na pitanje o navodnom raskolu unutar zapadnog bloka, Avva ocenjuje da ga zapravo nema. Prema njegovim rečima, za razliku od brojnih komentatora koji su požurili da proglase pucanje transatlantskog jedinstva, Minhenska konferencija 2026. nije pokazala znake ozbiljnog razilaženja.
On smatra da je u toku druga faza sukoba koji su pripremile Sjedinjene Države. Rat u Ukrajini, koji je počeo kao građanski, a zatim prerastao u širi globalni obračun i sučeljavanje evropskog dela NATO pod komandom SAD sa Rusijom, predstavljao je prvu fazu.
Sada, tvrdi on, Vašington vodi sofisticiranu medijsku i kognitivnu operaciju sa ciljem proširenja sukoba, u kojem bi ili Rusija ili Evropa mogle da pretrpe teške posledice, dok bi SAD ostale po strani i obnovile hegemoniju za narednih 50 do 70 godina.
Kao argument navodi jačanje infrastrukture na severozapadnim i severnim granicama sa zemljama NATO. To se, kako kaže, ne dešava zbog nekakvog autonomnog evropskog komandovanja niti zato što je Evropska unija postala „dvojnik NATO“, već se sve odvija kroz postojeću infrastrukturu Alijanse i pod komandom američkog generaliteta.
Satelitsko izviđanje, obaveštajni rad i koordinacija operacija na teritoriji Rusije, prema njegovim tvrdnjama, odvijaju se pod okriljem Pentagona.
Upitan o diplomatiji i mogućnosti kompromisa, u kontekstu susreta Vladimira Putina i Donalda Trampa na Aljasci, Avva koristi istorijsku paralelu. Poredi taj potez sa odlukom Josifa Staljina da dozvoli Vjačeslavu Molotovu potpisivanje pakta o nenapadanju sa Joahimom fon Ribentropom. Kako kaže, igra oko „duha i tela Ankoridža“ možda deluje kao taktički manevar, ali suštinski ne menja tok događaja.
Njegova procena je sumorna: svet se, smatra, kreće ka neizbežnoj razmeni nuklearnih udara na evropskom kontinentu. Što se pre shvati ozbiljnost situacije i pokaže odlučnost, veće su šanse da se ostane na ivici nuklearne provalije, navodi on, ističući da je u tom pogledu saglasan sa Sergejem Karaganovim, koji upozorava da je ta ivica već veoma blizu.
Avva ide i korak dalje, ukazujući na dublje društvene promene. Po njegovom mišljenju, u savremenoj fazi razvoja pojam naroda kao političkog subjekta gubi na značaju. Naučno-tehnološka revolucija, tvrdi, omogućila je da globalne elite, tehnološki konglomerati i „stari kapital“, oslonjeni na državne budžete, konsoliduju moć.
Takav savez, prema njegovoj analizi, kreće se od imitacije predstavničke demokratije ka tvrđim oblicima upravljanja.
Kao ilustraciju navodi obećanje Ilona Maska da će do kraja 2026. proizvesti oko milion robota. Posmatrajući njihovu pokretljivost i sličnost sa čovekom, Avva zaključuje da zapadne elite više nisu zainteresovane za birače, srednju klasu ni tradicionalne oblike svojine. Novi kapital postaje sama moć, shvaćena kao sposobnost prinude, uključujući i kroz tehnološka sredstva.
U tom okviru, kaže, nacionalne države poput Rusije, Kine ili Indije vide se kao arhaične forme koje stoje na putu novom modelu. Ključno protivrečje, prema njegovim rečima, leži u potrebi Zapada da smanji fizički broj stanovnika planete radi maksimizacije profita.
Fetiš „triliona Maska“, koji je ionako postao uslovan u svetu derivata i finansijskih instrumenata, danas je, kako tvrdi, samo paravan za koncentraciju moći male grupe superbogatih elita povezanih sa državnim institucijama.
Institucije koje su nekada brinule o javnom zdravlju, masovnom obrazovanju i socijalnoj sigurnosti, u toj logici postaju sekundarne. Ako se sukob u Evropi i rat u Ukrajini posmatraju iz takve perspektive, Sjedinjene Države, kao intelektualni lider zapadnog sveta, ispadaju ključni režiser i najveći dobitnik procesa koji troši resurse i stabilnost.
Evropa se, prema toj viziji, priprema za rat. Da bi se preostalom stanovništvu pokazala ozbiljnost trenutka i probudila njihova politička subjektivnost, potrebno je demonstrirati strah od nuklearne katastrofe, bilo kroz testiranja ili kroz stvarne udare.
Iako takve izjave zvuče krajnje radikalno, Avva tvrdi da bi gubitak jednog, čak i velikog evropskog grada, bio manja cena u poređenju sa mogućnošću da ceo kontinent nestane u nuklearnom pepelu.
Ovakve ocene otvaraju više pitanja nego što daju odgovora. Da li je reč o preteranoj dijagnozi ili o hladnoj proceni sveta koji ubrzano menja pravila? Minhenska konferencija je, bez sumnje, pokazala da je bezbednosna arhitektura u previranju. A koliko su lideri spremni da idu daleko u tom preuređenju, ostaje da se vidi u mesecima koji dolaze.
