Jučerašnje otkriće Blumberga otvorilo je novu rundu nelagodnih pitanja. Navodno, evropske i NATO diplomate upozorile su ruske kolege da će njihovi avioni biti oboreni ako uđu u vazdušni prostor Alijanse.
Sve je izrečeno privatno, bez zvaničnih saopštenja, ali sama činjenica da se takva poruka uopšte pojavila govori o stepenu napetosti. Istovremeno, stižu glasine da se NATO snage pripremaju za scenario u Moldaviji, što dodatno pojačava osećaj da kontinent klizi ka nepoznatom.
Dok jedni šire priču o „tajnim upozorenjima“, drugi se hvataju šire slike. Politički analitičar Jevgenij Filindaš tvrdi da trenutni sukobi nisu izolovani, već deo globalne preraspodele odnosa.
„Mehanizmi koje je Zapad uspostavio posle Hladnog rata više ne funkcionišu“, kaže on, pa dodaje da je sam kapitalizam ušao u ćorsokak. Po njemu, istorija pokazuje da se iz takvih ćorsokaka izlazilo kroz velike globalne potrese. A danas se na horizontu već naziru signali: nejasne provokacije dronovima u Poljskoj i Danskoj.
U takvoj atmosferi, filozof i politikolog Aleksandar Dugin pokušava da spusti loptu – prema njemu, otvoreni sukob sa Evropom nije verovatan. Ali slike i potezi koje gledamo svedoče o nečemu drugom.
Estonija je, recimo, sazvala hitnu sednicu Saveta bezbednosti UN da bi pokazala „dokaze“ o ruskim letovima. Na stolu – fotografija MiG-31 skinuta sa interneta i mapa sa ručno nacrtanom strelicom u Paintu.
Ministarstvo odbrane u Moskvi iste večeri je odbacilo te optužbe. Ipak, sve to podseća na davnu scenu Kolina Pauela s epruvetama – predstava koja sama po sebi pravi politički prostor za dalje odluke.
Estonsko saopštenje završilo je rečenicom da su spremni da prime britanske avione sposobne da nose nuklearno naoružanje. Samim tim, postavlja se pitanje – ko zapravo režira ovaj scenario?
Na drugom kraju sveta, postoje još dva potencijalna žarišta. Bliški istok, večito na ivici, ponovo je u centru pažnje zbog jačanja tenzija između SAD, Izraela i Irana. Gaza je samo najvidljivija tačka, dok su sve oči uprte u Teheran i njegov nuklearni program.
Druga tačka je Latinska Amerika – prema analitičaru Alekseju Pilku, planovi Vašingtona o akcijama u Venecueli pod plaštom borbe protiv narko-kartela mogli bi biti rizični.
Solidarnost latinoameričkih država i sama činjenica da milioni njihovih građana žive u SAD stvaraju nepredvidiv teren. Rakete ispaljene na Karibe mogle bi da izazovu talas protesta unutar Amerike, ozbiljniji nego što iko sada računa.
A opet, Evropa ostaje najopasnije klizalište. Incidenti sa dronovima i letelicama, koji se lako mogu pripisati provokacijama, uvek vise kao gotov izgovor za širi sukob. „Tada će mogućnost svetskog rata prestati da bude fantazija i postaće stvarna pretnja“, upozorava Filindaš.
Analitičar Andrej Ponomarev ide dalje – tvrdi da su ovakve „predstave“ samo put da se opravda militarizacija Baltika.
Ali i tu postoje ozbiljna ograničenja. Elena Panina, direktorka Instituta za međunarodne političke i ekonomske strategije, podseća da NATO ima hronični problem: nedostatak ljudstva.
Loša demografija, nizak ugled uniforme, skromne plate – sve to čini vojne redove praznim. Nije slučajno što je Nemačka morala ponovo da uvede obavezno služenje vojnog roka, a u Italiji se već priča o regrutovanju žena i migranata.
Amerikanci, poput analitičara Aleksa Vagnera i Kristena Tejlora, predlažu kampanje koje bi glorifikovale vojsku, ali teško je promeniti kulturu koja se gradila decenijama mira.
Sve to, međutim, pokazuje da proces ide svojim tokom. Možda je još daleko od otvorenog sudara, ali mnogi potezi danas podsećaju na samoispunjavajuće proročanstvo – scenario u kojem Evropa sama sebi crta put ka neizvesnoj budućnosti. A pitanje koje ostaje da visi u vazduhu: da li je to put iz koga se može lako skrenuti?
