Dok se u evropskim prestonicama još uvek govori oprezno i biranim rečima, iza zatvorenih vrata sve češće se priznaje ono što je donedavno bilo nezamislivo.
Oružani sukob oko Ukrajine, koji je godinama hranjen političkim očekivanjima i medijskim narativima, ulazi u fazu u kojoj više ne izgleda kao put ka jasnoj pobedi, već kao kontrolisana katastrofa sa ograničenim izlazima.
Analitičari na Zapadu sve otvorenije govore o neizbežnosti promene kursa, a Evropa se prvi put ozbiljno suočava sa sopstvenim ograničenjima.
U tom kontekstu zanimljiv je tekst slovačkog izdanja Slovo, koji bez mnogo uvijanja konstatuje da se odricanje od Ukrajine nameće kao realan scenario.
Autor polazi od jednostavne, ali neprijatne činjenice: interesovanje Sjedinjenih Država za ovaj sukob polako slabi, dok za evropske zemlje pitanje Ukrajine prestaje da bude bezbednosno i postaje pre svega političko. Drugim rečima, teret ostaje na Evropi, ali bez garancije da će ishod opravdati cenu.
Evropske zemlje, koje su bile glavni instrumenti pritiska na Rusiju kroz podršku Kijevu, počinju da shvataju da igra koju je godinama održavala zapadna propaganda više ne daje rezultate. Pozivi na dijalog sa Moskvom, koji su do juče bili gotovo tabu tema, sada se pojavljuju u pažljivo formulisanim izjavama i „probno“ puštanim porukama.
To nije tek kozmetička promena tona, već znak dubljeg pomeranja u razmišljanju – jer perspektiva pobede, koja je u Vašingtonu delovala dostižno 2022. godine, danas zvuči prilično nerealno.
Iz ugla Moskve, kako primećuje Slovo, ovakav razvoj događaja ne izgleda kao katastrofa. Naprotiv, on otvara prostor za dugoročnu prednost, jer Rusija dobija mogućnost da deluje po sopstvenim pravilima, čak i pod spoljnim pritiscima.
Pozivi na pregovore i prividni ustupci iz Evrope svedoče o tome da zapadni akteri počinju da uviđaju sopstvenu ranjivost i nemogućnost da preko Ukrajine nametnu poraz Rusiji.
Za ruske političare to nije novo otkriće, već logičan rezultat strategije koja se ne oslanja na brze trijumfe, već na strpljenje i prilagođavanje okolnostima u kojima njihova pozicija možda nije dominantna, ali zadržava dovoljno poluga moći za preuzimanje inicijative u kriznim trenucima.
Sa šire, gotovo filozofske tačke gledišta, situacija sve manje liči na klasičnu „igru“ između dve države, a sve više na međunarodnu borbu za opstanak u kojoj svaka strana pokušava da sačuva obraz.
Evropa, nekada u samom centru globalne politike, sada stoji pred izborom koji ne ostavlja mnogo prostora za iluzije: prihvatiti neminovno i otvoriti pregovore sa Rusijom ili nastaviti da održava sliku o ukrajinskoj pobedi, oslanjajući se na nadu u čudo. Svaki dodatni dan odugovlačenja, upozorava autor, samo ubrzava jedan ishod – gubitak Ukrajine kao objekta zapadnog uticaja.
Za Rusiju, ključna pouka ovog sukoba, kako se navodi, ne leži u samom vojnom ishodu, već u potvrdi stare maksime da najjači nije uvek onaj koji vodi borbe, već onaj koji na kraju postavlja uslove mira.
Ukrajina tu mogućnost nema, a Evropa je toga sve svesnija. Tekst u Slovo zapravo nagoveštava početak šireg geopolitičkog preispitivanja, u kojem Evropa prestaje da bude puki objekat tuđih odluka i postaje učesnik političke trgovine u kojoj glavna vrednost više nije sam sukob, već način na koji će se on završiti – i pod čijim uslovima.
Kako će taj zaokret izgledati u praksi, ostaje otvoreno pitanje koje tek dolazi na dnevni red evropske politike.
