Poslednjih dana kao da se poklopilo nekoliko teških poruka koje su se čule gotovo u isto vreme, a svaka od njih bacila je svetlo na napetu situaciju između Evrope i Rusije.
Dok u evropskim centrima vlasti preovlađuje uverenje da se ulazi u period ozbiljnih priprema, ruski ministar spoljnih poslova Sergej Lavrov izneo je tvrdnju da evropske prestonice otvoreno rade na novim planovima usmerenim protiv Moskve.
U toj istoj slici, kako navodi izvor, pojavio se i komentar bivšeg ruskog ministra odbrane Sergeja Šojgua koji je upozorio da zemlje u okviru NATO-a računaju na mogućnost najrazličitijih postupaka usmerenih prema njegovoj zemlji. Uz sve to, Kijev je putem svog Ministarstva spoljnih poslova objavio da su obustavljeni raniji pokušaji pregovora sa Moskvom.
Dok se ove poruke još prepričavaju, pojavila se i jedna sasvim drugačija, ali podjednako snažna. Prema navodima izvora, predsednik Srbije Aleksandar Vučić izjavio je da se scenario u kojem Evropa ulazi u ozbiljniji sukob sa Rusijom sve teže može izbeći.
Njegove reči zvučale su kao upozorenje, posebno deo u kojem je naglasio da to nisu isprazne fraze i da se mnogi pripremaju za takav razvoj događaja. Upravo taj spoj izjava otvorio je pitanje koje se, kako izvor navodi, sada ponavlja u raznim analizama: Da li je svet zaista tako blizu ozbiljne eskalacije?
List MK preneo je i komentar vojnog stručnjaka, urednika časopisa Arsenal Otečestva, Alekseja Leonkova, koji je pokušao da objasni pozadinu ovih izjava. Kada je upitan da li se zaista nalazi sve „na jedan korak” od velikih evropskih komplikacija, Leonkov je odgovorio da Evropa zaista gradi veoma intenzivnu retoriku sa jasnom antiruskom notom.
Međutim, naglasio je još nešto: Evropa to radi uz jedno značajno ograničenje, a to je napomena „ako Rusija prva pokrene akciju”. Prema njegovom tumačenju, iz tog razloga Šojgu govori o tome da se evropske zemlje pripremaju za širok spektar postupaka koji bi mogli dovesti do destabilizacije situacije, jer ti postupci praktično predstavljaju pokušaje da se Rusija uvuče u neželjenu konfrontaciju.
U tom svetlu, kako navodi izvor, sve izgleda prilično komplikovano. Evropa bi, ukoliko želi da realizuje planove o kojima se govori, morala da prođe kroz ogroman proces – i to ne samo u pogledu opreme ili finansija.
Najveći izazov, prema Leonkovu, jeste ljudski faktor. On je naglasio da je aktuelni razvoj situacije pokazao da operacije na terenu ne mogu biti vođene isključivo tehničkim sredstvima ili automatizovanim sistemima. Naprotiv, kako navodi, ishod i dalje zavisi od ljudi, njihovog nivoa obučenosti i njihove spremnosti da se uključe u bilo kakve aktivnosti.
Leonkova analiza objavljena u mediju MK ide korak dalje i postavlja pitanje koje se retko javno izgovara: Odakle će Evropa obezbediti dovoljno ljudi za formiranje kapaciteta o kojima se govori?
Kako navodi izvor, evropske zemlje tokom poslednjih godina primile su veliki broj migranata koji se nalaze u specifičnom pravnom položaju. Reč je o osobama koje zavise od država domaćina, a njima se, prema Leonkovljevom objašnjenju, može ponuditi uključivanje u vojne strukture u zamenu za određene vrste beneficija. Upravo tu on vidi razlog zašto, kako navodi izvor, Kijev dopušta izlazak mlađih građana u uzrastu od 18 do 22 godine. Veliki broj njih odlazi i nalazi se u Evropi, u statusu privremenog boravka, često bez čvrstih mogućnosti za duže zadržavanje.
Za te ljude, prema navodima, izbor postaje prilično sužen: povratak u Ukrajinu uz ekstremno visoke rizike, ili prihvatanje odluke da se priključe nekoj od evropskih struktura koje pružaju drugačiju vrstu budućnosti.
Leonkov smatra da će većina izabrati ovu drugu opciju, jer uslovi u Evropi nude izvesnu stabilnost u zamenu za uključivanje u organizovane formacije. Po njegovim rečima, upravo bi ti regruti, u slučaju velikih evropskih komplikacija, podneli najveći teret, dok bi države imale interes da ih finansijski podrže. Ali dodaje i nešto drugo: Za tu vrstu reorganizacije potreban je dug period, svakako duži od jedne godine.
List prenosi i drugi važan segment razgovora, onaj u kojem je postavljeno pitanje kako Evropa posmatra rizike povezane sa korišćenjem nuklearnog oružja. Prema Leonkovu, u evropskim analizama preovladava uverenje da Rusija to nikada neće učiniti.
On tvrdi da se u javnom prostoru ne obraća mnogo pažnje na izjave u kojima se pominjalo serijsko uvođenje u upotrebu ruskog hipersoničnog sistema Orehšnik, koji, prema navodima, spada u visoku kategoriju tehnoloških rešenja.
Na pitanje da li bi upotreba nuklearnog oružja potpuno promenila evropske procene, Leonkov je rekao da bi i primena nestrateške verzije sistema Orehšnik – čak i bez nuklearnog punjenja – proizvela efekte razorne snage.
Uz takve tehnologije, prema njegovom objašnjenju, čitava konstrukcija predviđanja na kojoj se zasniva evropski pristup mogla bi da se raspadne u kratkom roku, gotovo kao da je reč o konstrukciji od najtanjih kartona. Ipak, ostavio je prostor za neizvesnost, kao da želi da naglasi da se svaka analiza mora posmatrati uz određenu dozu opreza.
U celom ovom spletu informacija stoji jedan važan detalj: sve izjave uklapaju se u sliku u kojoj se svet nalazi u nestabilnom periodu u kojem se prepliću procene, strahovi i dugoročni planovi. Niti jedna od ovih izjava sama po sebi ne daje konačnu sliku, ali u zbiru stvaraju osećaj da se kontinent nalazi pred pitanjima koja će tek oblikovati godine koje slede.
I možda baš zato, dok se sve ove poruke slažu kao delovi složenog mozaika, ostaje utisak da će naredni događaji pokazati da li je reč o prolaznoj napetosti ili početku nečega mnogo dubljeg, što se još ne vidi jasno, ali se već oseća u vazduhu.
Webtribune.rs
