Obraćanje g. Žaka Ogara, bivšeg komandanta francuskih snaga u sastavu KFOR u Evropskom Parlamentu na konferenciji: „Kosovo i Metohija, evropski slučaj nasilne secesije“
Dame i gospodo,
Srećan sam što se danas nalazim ovde sa vama, na poziv Centra za geostrateške studije iz Beograda, u Evropskom parlamentu.
Kao viši francuski oficir služio sam u Makedoniji, a zatim na Kosovu u prvoj polovini 1999. godine. Kada su me postavili u francusku komandu za specijalne operacije, bio sam imenovan za šefa zajedničke grupe specijalnih snaga koja je intervenisala pre raspoređivanja francuske brigade KFOR-a pod komandom NATO-a.
[adsenseyu1]
Upravo iz tog razloga govorim danas, objavivši pre nekoliko godina jednu malu knjigu sa namerno provokativnim naslovom: „Evropa je umrla u Prištini“. Ako je niste pročitali, preporučujem vam da to učinite! U njoj ćete naći moje svedočenje u ovom tragičnom periodu.
Ako se govori o Kosovu, puno ime glasi Kosovo i Metohija, zapravo nije moguće ignorisati prošlost ovog kraja, drevnu prošlost, kulturnu i versku prošlost, prošlost srpskog i pravoslavnog identiteta koji je prisutan u nebrojenim i veoma starim spomenicima, crkvama, srpskim manastirima koji se nalaze širom pokrajine, ali takođe nije moguće ignorisati i nedavnu prošlost, a posebno događaje iz devedesetih godina, koji su kulminirali 1999. godine u ratu koji je nametnut Srbiji, moćnom podrškom NATO-a i Evropske unije pobuni albanske OVK.
U tom kontekstu sam intervenisao na Kosovu na čelu francuskih specijalnih snaga pod britanskom komandom.
Ono što me je na Kosovu iznenadilo 1999. godine bile su pre svega, velike dezinformacije koje su prethodile i opravdavale operaciju NATO-a.
Zaista, zbog toga što su američki predsednik, Bil Klinton, i njegov državni sekretar, Madlen Olbrajt, izgovorili reč „genocid“ – spominjući fatalnu i lažnu cifru od „100.000 mrtvih“ na Kosovu – NATO će sebi dozvoliti da napadne Srbiju u martu 1999. godine, nakon što je Alijansa predstavila neprihvatljive zahteve Srbima tokom pregovora u Rambujeu, što je prisililo Srbe da odbiju diktat koji je Alijansa htele da im nametne.
Međutim, nakon rata 1999. godine, dokazaće se da je broj žrtava svih porekla, svih etničkih grupa, civilnih ili vojnih, ne veći od 6000. To je previše, naravno, ali ta cifra zaista nema nikakve veze sa „genocidom“.
Ono što me je takođe iznenadilo, to je bila disproporcija vojnih sredstava koje je koristila koalicija Alijanse protiv male Srbije. Sećam se naročito masovnih i beskrajnih bombardovanja, što je izazvalo mnoge nevine žrtve, a da ne pominjem ranjene i one sa psihološkim posledicama od rata.
Bilo je jasno da je reč o nasilnom odvajanju Republike Srbije od njene pokrajine Kosova, čak bi se moglo reći da je to bila amputacija jednog od njenih teritorijalnih entiteta. I to ne bilo kojeg, jer, iako na Kosovu i Metohiji danas uglavnom žive Albanci, to nije uvek bio slučaj i ova pokrajina je i dalje za Srbe istorijsko, duhovno, kulturno i identitetsko jezgro njihove nacije.
Naravno, UN rezolucija 1244 (koja je još uvek na snazi jer je niko nije opovrgnuo od 1999. godine) omogućila je de fakto razdvajanje, razdvojenu administraciju na neodređeni vremenski period, ali podsećajući na činjenicu da Kosovo pripada Republici Srbiji.
Ipak: cilj je postignut i nakon antisrpskih pogroma 2004. godine, koji je imao za cilj da se nastavi i ubrza etničko čišćenje, 2008. godine se desio scenario čiji cilj je bio isti onaj koji su Albanci hteli da postignu svojim pobunama, a koje su podržale zapadne sile: jednostrano proglašenje „nezavisnosti“ „republike Kosova“.
Ova nova „država“ je tako nastala iz jednog nepravednog rata izazvanog na evropskom kontinentu protiv jedne evropske države, koja nije članica Unije, od strane drugih evropskih država, a koji su na daljinu kontrolisale Sjedinjene Američke Države , kako bi kaznile Srbiju jer je želela da sačuva princip suvereniteta i teritorijalnog integriteta borbom protiv oružane pobune koja se razvila u pokrajini Kosova i Metohije.
Šta bi sutra rekli u Francuskoj ako bi se parisko predgrađe Sen Sen Deni (Seine Saint Denis), sada uglavnom naseljeno strancima iz Severne Afrike, samoproglasilo kao „nezavisna republika“? Ovo je u suštini sam problem Kosova.
Ova agresija NATO-a nad Srbijom na Kosovu 1999. godine predstavlja kršenje međunarodnog prava, kršenje poštovanja suvereniteta država, kršenje poštovanja granica. I ova marionetska država – bez identifikovanih resursa – neodrživa kao takva – sada je izvor jakih tenzija na čitavom Balkanu. I svedoci smo toga svakog dana.
Ujedinjene nacije ne priznaju „Republiku Kosovo“, kao ni veliki broj država u svetu, uključujući i evropske države koje su članice Evropske unije. A nedavno, 9 država koje su priznale „Republiku Kosovo“ konačno su odustale od tog priznanja!
Rezolucija 1244, koja nas podseća na osnovni princip Kosova-Metohije kao neotuđivog dela Republike Srbije, naslednice Savezne Republike Jugoslavije, kao i na neophodnost demilitarizacije OVK, prekršena je dva puta:
– Prvo, jednostranim proglašenjem nezavisnosti od strane albanskih pobunjenika;
– I sada spremnošću da svoje lokalne bezbednosne snage transformišu u pravu vojsku.
Rezolucija 1244, koja je i dalje na snazi, zabranjuje to!
Kosovske vlasti danas upražnjavaju jednu neprijateljsku i podmuklu politiku prema srpskim manjinama, kao i prema Romima i Gorancima. Ta politika je naročito neprijateljski nastrojena što se tiče održavanja pravoslavnih manastira i verskih zajednica koje tamo žive i tamo se mole.
Danas, u svakodnevnom životu nije dobro biti Srbin, Rom ili Goranac na Kosmetu. U svakom trenutku može da dođe do progona, zlostavljanja, pljački, fizičkog nasilja.
To smo nedavno videli tokom posete srpskog zvaničnika Marka Đurića, kojeg je kosovska policija uhapsila prilikom posete srpskim enklavama na Kosovu; to smo takođe videli tokom samovoljnog hapšenja Arnoa Gujona, predsednika jedne izuzetne francuske NVO „Solidarnost za Kosovo“; to smo videli i prošlog petka u zoru, sa nasilnom intervencijom ove iste kosovske policije protiv srpskih građana Mitrovice, o čijoj sudbini do danas ništa ne znamo. I na kraju, vlasti na Kosovu nedavno su uvele visoke poreze za sve proizvode koji dolaze iz centralne Srbije, čak i za lekove i hranu, što ugrožava život mnogim Srbima u pokrajini.
”Republika Kosovo“ je sve osim pravne države, osim demokratske države, u kojoj se poštuju prava i dostojanstvo čoveka. Činjenica da ovu marionetsku državu danas finansiraju velike količine evropskog javnog novca iz Evropske unije, za mene je pravi predmet srama i ogorčenja. To sam morao da ovde i kažem.
Zatim, videti njihovog predsednika u Parizu, kojeg su dočekali sa svim počastima za stogodišnjicu pobede 1918. godine, takođe je sramota za mene, unuka dva francuska oficira koji su teško ranjeni tokom Velikog rata!
[adsenseyu4]
Štaviše, sinoć sam saznao da je albanski premijer Edi Rama na zajedničkom sastanku vlada Kosova i Albanije u Peći predstavio ideju o „nacionalnom projektu ujedinjenja Albanije i Kosova.” Edi Rama je pozvao kosovskog premijera Ramuša Haradinaja da započne izradu „zajedničke strategije za ujedinjenje Albanaca do 2025. godine“. Da li će se to stari san o Prizrenskoj ligi ostvariti?
U svakom slučaju, nikada nisam lično mislio da „Republika Kosovo“ ima budućnost; rekao sam i napisao: ova marionetska država nema drugog rešenja nego da se pridruži majci Srbiji ili da se spoji sa osvajačkom Albanijom. Ali u tom slučaju, to bi bila prava „otmica“, nepravedna i neverovatna, koja bi se dogodila četvrt veka kasnije i koju bi izvršili klanovi mafije sa Kosova sa blagoslovom međunarodnih institucija. Ako bi se to desilo, to bi sigurno bio početak perioda velikih nemira na celom Balkanu.
Mi, Francuzi videli smo 1871. godine šta se desilo sa Alzasom i Lorenom, koje je Nemačka nepravedno anektirala! Trebalo je skoro 50 godina, a onda i jedan svetski rat i milioni mrtvih da bi se ove francuske pokrajine konačno vratile u Francusku, svoju domovinu. Da budemo jasni, to će se isto desiti sa Kosovom u dogledno vreme.
Zbog toga, ako želimo da izbegnemo nove požare u regionu, neophodno je vratiti se na osnove koje Rezolucija 1244 veoma dobro izražava na svoj način.
Kosovo i Metohija je integralni i neotuđivi deo Republike Srbije. Neka vrsta autonomije je sasvim moguća, ali uz poštovanje suvereniteta srpske države. Ta autonomija dakle mora biti obnovljena i Evropskoj Uniji bi to moglo biti samo od koristi pomažući svim svojim uticajima. To bi bilo jedino pravo sredstvo kako bi se budućim generacijama u ovom delu Evrope garantovao pravedni i trajni mir.
Konačno, dopustite mi da dodam da je pomirenje između različitih zajednica koje žive na Kosovu, jedino moguće ako se ustanovi istorijska istina kao i ako se dobro definišu odgovornosti svih strana. Zato mi se čini da je neophodno da sudski postupak koji je započet u Evropskoj uniji pre nekoliko godina u vezi sa ratnim zločinima, a naročito u vezi sa gnusnom trgovinom organima, koju je Dik Marti osudio u svom izveštaju i čije rezultate smo očekivali 2015. godine, bude ponovo aktiviran i izvršen do kraja.
Kredibilitet Unije je u pitanju.
Hvala vam.
U Briselu, Evropski Parlament, 28.11.2018.
Prevod sa francuskog: Svetlana Maksović
(geostrategy.rs)
