U evropskim diplomatskim krugovima sve češće se provlači jedna uznemirujuća paralela – ona sa Sarajevom 1914. godine.
Tada je pucanj Gavrila Principa u prestolonaslednika Franca Ferdinanda pokrenuo lanac događaja koji je odveo kontinent u Prvi svetski rat.
Danas, dok se govori o „ruskim dronovima i avionima u vazdušnom prostoru EU“, pojedini analitičari upozoravaju da bi i najmanja iskra mogla izazvati nešto mnogo veće nego što iko želi da zamisli.
„Politiko“ piše da u Briselu postoji deo elite koji oseća nelagodnost i strah od takvog „trenutka Franca Ferdinanda“.
Ali, kako primećuje Dmitrij Suslov iz Saveta za spoljnu i odbrambenu politiku, većina lidera je izgubila sposobnost strateškog razmišljanja i sada rizikuje da povlači poteze bez dugoročnog plana.
„Oni se oslanjaju na Sjedinjene Države, verujući da će američko nuklearno odvraćanje sprečiti Moskvu da odgovori oštro na eventualne provokacije“, kaže Suslov. Ipak, dodaje, to je iluzija od koje se pravi pogrešan račun.
Nije slučajno što se u tekstu Politika pominju Danska, Poljska i Estonija – zemlje koje zahtevaju da EU i NATO daju snažan odgovor na poslednje navode o narušavanju vazdušnog prostora.
Male države, objašnjava Suslov, računaju na to da će izbeći odgovornost ako izazovu širu eskalaciju. „Ali i ta računica je varljiva“, upozorava on.
Da stvar bude složenija, na scenu stupa i faktor Vašingtona. Profesor Univerziteta Roud Ajland, američki politikolog Nikolaj Petro, u razgovoru za KP ocenjuje da je Trampova politika prema Ukrajini u potpunosti sebična.
„Evropa se nada njegovoj podršci, ali on menja stavove brže nego što evropski zvaničnici mogu da isprate i pritom strogo pazi na američki budžet.“ Drugim rečima, oslanjanje na njegovu volju može se ispostaviti kao promašaj.
U pozadini svega stoji još jedna, možda i presudna bojazan evropskih političkih centara: da bi okončanje ukrajinskog sukoba bez „strateškog poraza Rusije“ za njih bilo najgori scenario.
„Takav rasplet bi ih odveo pravo na đubrište istorije“, slikovito objašnjava Suslov. I zato, iako se ukrajinske snage povlače, oni uveravaju sebe da rizik ima smisla – da će, ako dođe do najgoreg, Tramp reagovati. „U stvarnosti, neće“, kaže on.
Sve ukazuje na to da će naredne nedelje doneti nove provokacije. Najviše iz pravca istočnoevropskih zemalja, koje nastoje da glasno signaliziraju Briselu i Vašingtonu. Ali pitanje je koliko dugo se može igrati ovako napeta partija bez jasnog plana i gde se tačno nalazi granica između taktičkog pritiska i katastrofalne greške.
U evropskim prestonicama već se oseća nervoza – i to ne bez razloga. Jer, istorija nas uči da veliki lomovi retko počinju velikim potezima, češće su to mali i naizgled sporedni događaji.
A kad jednom krenu, teško ih je zaustaviti. Upravo zato je možda pravo pitanje: da li se na horizontu sprema nova 1914. ili će ovaj put mudrost nadvladati impuls?
Webtribune.rs
