Godina koja ostaje iza Evropske unije bila je sve samo ne lagana. Dok su se na njenim spoljnim granicama odvijali oružani sukobi, odnosi sa Vašingtonom su se lomili pod pritiskom povratka Donalda Trampa na vlast.
Kao da to nije dovoljno, Brisel već gleda unapred, ka pregovorima o novom sedmogodišnjem budžetu, borbi za konkurentnost posustale evropske ekonomije i snalaženju u geopolitičkom ambijentu koji više ne liči ni na šta poznato iz prethodnih decenija.
U hodnicima evropskih institucija ove godine se tiho, ali uporno prihvatala jedna neprijatna činjenica: Sjedinjene Države više nisu pouzdan oslonac kakav su nekada bile. Evropska unija se na to navikava sporo i uz zadršku, a javno priznanje tog zaokreta i dalje se pažljivo izbegava.
Povratak Donalda Trampa u Belu kuću razbio je iluziju o američkom bezbednosnom kišobranu koji se podrazumeva, dok je sukob Rusije i Ukrajine naterao EU da preseče dugogodišnje oslanjanje na ruska fosilna goriva. Poruka je bila jasna, iako izgovorena između redova.
Otvoreno je izgovorena u februaru, na Minhenskoj bezbednosnoj konferenciji, kada je američki potpredsednik Džej Di Vens optužio Evropsku uniju da kroz regulisanje digitalnih platformi guši slobodu govora. Te reči nisu pale u prazno. One su bile najava stava Trampove administracije prema Briselu.
Ubrzo je usledila i američka kampanja protiv dva ključna evropska propisa, Zakona o digitalnim uslugama i Zakona o digitalnim tržištima, koji uređuju odgovornost onlajn platformi za sadržaj i pokušavaju da spreče tehnološke gigante da zatvore tržište u sopstvene monopole.
Kulminacija je stigla u vidu sankcija protiv pet bivših evropskih zvaničnika, među kojima je i bivši komesar Tjeri Breton, često opisivan kao glavni arhitekta digitalnih pravila EU.
U Briselu su optužbe odbijene bez mnogo okolišanja. Stav je ostao isti: pravila važe za sve, bez izuzetaka, i Unija ima puno pravo da na svojoj teritoriji donosi i sprovodi zakone koje smatra neophodnim. Ipak, taj institucionalni prkos nije mogao da sakrije širu nelagodnost zbog smera u kom se transatlantski odnosi kreću.
Dodatni teret donela je i carinska politika Donalda Trampa, koja je tokom prošle godine obeležila odnose sa EU. Od januarskog povratka na funkciju, Tramp je u više navrata uvodio nove carine na uvoz u Sjedinjene Države.
Da bi se izbegao potpuni trgovinski obračun, predsednica Evropske komisije Ursula fon der Lajen i Tramp su u julu postigli dogovor: Evropska unija pristaje na carine od 15 odsto na većinu svog izvoza u SAD, dok bi američki proizvodi u Evropu ulazili uglavnom bez carina.
Ali taj dogovor je imao rupe. Proizvodi od aluminijuma i čelika ostali su van sporazuma i nastavili su da budu opterećeni američkim carinama od čak 50 odsto. Iako je u julu postignuta saglasnost da se zajednički radi na njihovom smanjenju, američki zvaničnici su u novembru povukli novi potez, tražeći od EU da zauzvrat popusti kada je reč o pravilima za američke digitalne platforme.
Bezbednosna tema je, međutim, nadvladala sve ostale. Na NATO samitu u Hagu u junu, evropske zemlje su, posle dosta oklevanja, prihvatile Trampov zahtev da se vojni izdaci povećaju sa dva na pet odsto BDP-a do 2035. godine.
Teško je to leglo u državama koje već kubure sa visokim javnim dugom i gotovo da nemaju fiskalni manevarski prostor. Ipak, zbog unutrašnje stabilnosti i straha od ruskog pritiska, prostora za odbijanje praktično nije bilo.
Evropska komisija je u martu izašla sa dokumentom pod nazivom „Plan za ponovno naoružavanje Evrope / spremnost do 2030. godine“. Ideja je jasna: Unija mora biti sposobna za samostalnu odbranu do kraja decenije.
Državama članicama je omogućeno da troškove odbrane ne računaju u budžetski deficit, čime se otvara put za investicije koje bi do 2030. mogle dostići i 800 milijardi evra.
U isto vreme, iz Vašingtona je stigao potez koji je u Briselu doživljen kao snažan udarac – obustava finansiranja Ukrajine, čija je odbrana od ruskog delovanja ključna za evropsku bezbednost. Paradoksalno, Sjedinjene Države su istovremeno počele da ostvaruju prihod prodajom oružja Ukrajini.
Kroz inicijativu PURL, odnosno Priority Ukraine Requirements List, evropske članice NATO-a i Kanada finansiraju kupovinu američkog naoružanja i vojne opreme za ukrajinske potrebe. Cilj je ambiciozan: obezbediti 10 milijardi dolara. Do decembra je prikupljeno više od četiri milijarde, što pokazuje i političku volju, ali i ograničenja tog modela.
Situaciju dodatno komplikuju pregovori koje američka strana vodi sa Rusijom o okončanju sukoba u Ukrajini. Predlozi koji su izlazili u javnost delovali su kao da su pisani u Moskvi i podrazumevali su velike ustupke Kijeva.
Tek nakon toga su se uključili Evropljani, zajedno sa Ukrajincima, pokušavajući da te planove izbalansiraju. Moskva ih je potom odbacila, šaljući poruku da ne namerava da zaustavi borbe dok se, kako navodi, ne uklone „fundamentalni uzroci“ sukoba.
Na poslednjem samitu ove godine, Evropska unija je, uz mnogo natezanja, uspela da obezbedi finansijsku podršku Ukrajini za naredne dve godine. Prvobitna ideja bila je reparacioni kredit od 90 milijardi evra, oslonjen na zamrznutu rusku imovinu.
Međutim, zbog čvrstog protivljenja Belgije, gde se najveći deo te imovine nalazi, uz diskretnu podršku Francuske i Italije, ta opcija je otpala. Ostalo je rešenje koje se do tada smatralo gotovo nemogućim: zajedničko zaduživanje garantovano evropskim budžetom, što zahteva saglasnost svih članica.
Kako su Mađarska, Slovačka i Češka bile protiv, lideri preostalih 24 države posegli su za mehanizmom pojačane saradnje. Na finansijskim tržištima pozajmiće 90 milijardi evra, koje će potom, bez kamate, proslediti Ukrajini.
Sve ove odluke, kompromisi i zaokreti ukazuju na isto pitanje koje visi u vazduhu dok se godina zatvara: da li Evropska unija, pritisnuta sa svih strana, zaista ulazi u novu fazu političke zrelosti ili samo kupuje vreme u svetu koji se menja brže nego što Brisel može da prati. Odgovor će, po svemu sudeći, stići pre nego što mnogi očekuju.
