Zapadni pakt je onoliko vrednosno veliki koliko su velike laži koje emituje. Zato se histerično plaši istine
Nedavno je obelodanjeno da će USAID – američka agencija za međunarodni razvoj – u narednom periodu uložiti osam miliona dolara u obrazovni sistem BiH i Republike Srpske, sa ciljem, kako se ističe, „jačanje kritičkog mišljenja“. Kod nas je to odmah protumačeno kao kreiranje još jednog mehanizma za rušenje Dodika i slabljenje Republike Srpske.
Svakako takvi strahovi nisu bez osnova, ali stvari su, uveren sam, ipak kompleksnije. Bar u prvoj fazi. Nije evroatlantskim centrima moći sam po sebi problem vodeći političar Srba u RS, već politika koju vodi po pitanju NATO i odnosa sa Moskvom.
To je u fokusu njihovog interesovanja kako bi i kod nas pre ili kasnije nesmetano mogle da prođu nebulozne tvrdnje, kakve je, primera radi, pre neki dan izneo jedan od čelnika NATO – da Rusija vojno ugrožava Evropu. I to u mnogim „prosvećenim“ ili „kritički mislećim“ zemljama – po NATO standardima – građanstvo „guta“, uprkos vidljivoj činjenici da taj pakt oko Ruske Federacije gradi baze i vojnu infrastrukturu i pokreće novu nuklearnu trku; nije obrnuto!
SRPSKO – NE
NATO strukture su surovo pragmatične i prilagodljive. Rado bi se rešile nepokornog i energičnog političara kakav je Milorad Dodik, ali kako to nije moguće – uverile su se da je sada i u doglednoj budućnosti tako – spremne su da ga tolerišu i idu dalje sa namerom da pre ili kasnije isteraju svoje. Zapadni moćnici su na razne načine pokušali da ga „slome“ bar po pitanju NATO ingegracija BiH te njih nametnu kao nešto nedodirljivo, što uprkos neslaganju ogromne većine građana RS i njihovog političkog vođstva mora da se nastavi, štaviše i ubrza. Međutim, u tome nisu uspeli.
Dodik je odlučno odbio sve NATO ofanzive držeći se stava da je BiH spremna da razvija sa Atlantskim patkom maksimalan vid saradnje po uzoru na Srbiju, što znači na način koji je kompatibilan sa opredeljenjem za neutralnost. Ništa više preko toga. A pošto je to nepokolebljiv stav srpskog naroda u BiH artikulisan i branjen od strane njegovog rukovodstva, ta zemlja ne može da bude uvedena ni na mala vrata u NATO. Tim pre ne na velika. Za tako nešto je potrebna saglasnost svih konstitutivnih elemenata susedne državne zajednice, a Srbi kao jedan od njih, te njihov entitet RS kao drugi segment, na to ne pristaju. I tačka! Dopalo se to zapadnim samozvanim gospodarima sveta ili ne.
INIDREKTNI UDAR
NATO stratezi očito shvataju da je to nešto što sada nisu u stanju da promene. Dodik se ne šali, i nije plašljiv. Ako do sada nije pokleknuo čak ni u uslovima kada je suočen sa ozbiljnim ucenama, pa i ustavnim sabotažama kakvu predstavlja uslovljavanje formiranja novog Saveta ministara BiH njegovim pristankom na nastavak NATO integracija (pa tako skoro osam meseci od prošlih izbora vlast vrši nelegitimni Savet ministara proizašao iz izbora 2014. u kome nema predstavnika vladajuće koalicije u RS), neće ni u narednim danima, mesecima i godinama.
A da nastave sterilno da ga ruše, umanjuje im autoritet. Koliko god da će koristiti svaku priliku da u prilog toga i dalje rade, utilitarni kakvi jesu, akcenat sada počinju da stavljaju na nešto drugo. Tako rade za budućnost za koju se nadaju da će, uprkos geopolitičkim promenama u svetu, u našem regionu ipak biti njihova.
Da bismo bolje shvatili o čemu se radi, vratićemo se na čas u Srbiju. Da se podsetimo, nedavno je grupa pro-NATO NVO plasirala predlog „Nove spoljnopolitičke inicijative“ za Srbiju. Ona se svodi na banalnu trampu: članstvo u EU za ulazak u NATO. No, pošto je javnost Srbije negativno nastrojena prema toj agresivnoj alijansi, čega su autori inicijative svesni, oni ističu da je „potrebno zaustaviti anti-NATO medijske kampanje“.
Drugim rečima, od vlasti traže nametanje cenzure koja bi onemogućila iznošenje svega onoga što je negativno za NATO. S druge strane, podrazumeva se, njegovim propagandistima bi trebalo otvoriti sva vrata i još im do njih prostrti crvene tepihe.
NAMETANjE CENZURE
Posle ovog prebacivanja na istočnu stranu Drine, da se vratimo na srpski prostor zapadno od nje. Iz dobro obaveštenih krugova u Sarajevu potiče informacija da su predstavnici SAD i drugih vodećih NATO država ponudili vođstvu RS, odnosno predstavnicima Srba u institucijama državne zajednice, da više ne blokiraju formiranje izvršne vlasti u skladu sa iskazanom voljom građana 2018. godine (što znači da bi legitimni srpski faktori bili zastupljeni u Savetu ministara), te da privremeno ublaže pritisak usmeren ka intenziviranju NATO integracija, uz jedan uslov.
On je sličan onom što su ponudile NATO NVO u Srbiji: otežavanje anti-NATO propagande te pružanje maksimalne podrške njegovom delovanju u cilju pridobijanja duša građana RS. U okviru toga se traži i neometan pristup NATO struktura za ispiranje mozgova visokoobrazovnim ustanovama RS, i za tu svrhu se izdvaja novac.
NATO nudi primirje koje bi RS i tamošnjim vodećim srpskim političarima pružilo predah i relaksaciju od pritisaka, ali zauzvrat bi atlantskim lobistima bilo omogućeno da nesmetano rade na stvaranju podesne društvene klime za novu NATO ofanzivu u budućnosti. Jer, kreatori njegove regionalne politike dobro znaju da ništa dobro ne nude Srbima i drugim građanima BiH. Ako razmisle hladne glave biće im jasno da je tako. Zato je i planirano da ne razmisle, tj. da misle nekritički, te da se ne čuju argumenti koji razobličavaju NATO laži.
NEGATIVNI ATLANTSKI BILANS
Dve osnovne neistine koje sada – kao i ranije – evroatlantski jurišnici plasiraju građanima BiH (ali i Srbije) jesu da NATO 1) povećava bezbednost te složene državne zajednice (kao i drugih zemalja koje uđu u njegov sastav) i da će 2) doprineti bržem ekonomskom rastu. Da krenemo od bezbednosti. Umesto da je povećava, NATO privlači brojne nevolje.
Ograničiću se na posledice nedavnog američkog napuštanja sporazuma o likvidaciji raketa srednjeg i kratkog dometa. Time je umnogome urušena konstrukcija nuklearne bezbednosti Evrope. Logično je da Rusija odgovori na izazove sa kojima se suočava i tako svi vodeći gradovi evropskih članica NATO postanu meta njenih raketa. Da li je to faktor povećanja bezbednosti?
Da li oni koji tvrde da NATO tome doprinosi kažu istinu građanima, na primer Bosne i Hercegovine, da ukoliko bi ta zajednica dva entiteta ušla u Atlantski pakt, postala bi pion na nuklearnoj šahovskoj tabli? Toliko o bezbednosti.
Što se tiče ekonomije, tu stvari stoje slično. Odmaklo je pomeranje težišta ekonomske moći sa prostora Zapada ka Istoku. Samo pre dvadeset godina (2000), Bruto domaći proizvod (BDP) SAD i svih sadašnjih članica NATO iskazan na osnovu pariteta kupovne moći, bio je tri puta veći od vrednosti svih finalnih roba i usluga stvorenih u Rusiji, Kini i Indiji.
Danas su te zemlje u zbiru premašile privredne potencijale NATO bloka, a ponaosob gledano Kina je u tom pogledu oko 30 posto iznad SAD. Naravno, po glavi stanovnika su zapadne države i dalje znatno bogatije, ali ako govorio o parametrima nacionalne moći, mnogo toga se promenilo. U skladu sa time u poslednjim godinama Kina je mnogo značajniji investitor u Srbiji nego zapadne sile, a zainteresovana je i za ulaganje u BiH. Iracionalno je onda tvrditi građanima balkanskih zemalja koje nisu ušle u NATO da je dobro ukrcati se u njegov brod koji ekonomski polako gubi trku sa plovilima sa nekih drugih meridijana.
DODATNA ŠTETA
Sve rečeno što je skopčano sa ulaskom u NATO, loše je za sve građane BiH i Srbije, a ne samo za Srbe. Međutim, za naš narod postoje i dopunske štete. Stupanjem u NATO potkopali bismo Republiku Srpsku i odbranu Kosova i Metohije. Možda bismo kao članovi NATO mogli da nastavimo da se zalažemo za ono što smatramo svojim vitalnim nacionalnim interesima.
Ali jedna je stvar načelno imati mogućnost da se nešto čini, a druga je imati kapacitet da se uradi ono što se želi. Srbija sama ne može da spase RS, odnosno da očuva srpske pozicije na severu Kosova i kontrira daljem priznavanju svoje separatističke pokrajine. Banjaluka uvučena u NATO mnogo teže bi se opirala centralizaciji BiH. O legitimnom pravu na razdruživanje BiH ne bi bilo više ni govora.
Budimo realni, stvar je u sledećem: Da bismo mi Srbi uistinu nešto postigli, potrebna nam je podrška Rusije. Odlučnim stavom, makar i iz svog interesa (što je valjda normalno u međunarodnim odnosima), Moskva sprečava ulazak Prištine u OUN i kontrira zapadnom lobiranju u prilog novih međunarodnih priznanja naše separatističke pokrajine.
Uz to i obeshrabruje realizaciju plana „Oluja 2“, tj. zaposedanje i etničko čišćenje severa Kosova od strane Prištine. Kada se radi o BiH, tu je ogromna ruska uloga kroz Veće za implementaciju mira i na druge vidove delovanja u vezi sa sprečavanjem samovolje OHR i sprovođenja novih udara na RS. Zar je logično taj i sve druge elemente ruske podrške i dalje očekivati ako bi rukovodstva Srbije i Srpske prihvatila da uđu u NATO? Rusija ne bi više prepoznavala interes u tome da nam pomaže.
NATO DANAJCI
Toga su u Beogradu i Banjaluci, uveren sam, svesni, kao i svih drugih negativnih implikacija pridruživanja Severnoatlantskom savezu. Bilo bi pogubno da nije tako. Možda bi nam članstvo u NATO i donelo neki plus, ali minusi su mnogo veći. I to je lako dokazati i pokazati. Zato atlantski propagandisti očajnički žele da ućutkaju drugačija mišljenja. Kako je neko rekao: „Kada interesi govore, istina se ne može čuti“.
Sada je u skladu s tim NATO ekipi bitno da njihovi interesi i laži proistekle iz njih dobiju maksimalnu snagu, a da kontra-ideje budu prigušene. No, siguran sam da od toga neće biti ništa.
Ako bi aktuelne srpske vlasti sa obe strane Drine – lakomisleno polazeći od toga da tako kupuju vreme – to dopustile, radile bi i protiv naših nacionalnih, ali i protiv svojih ličnih i partijskih interesa. NATO je za zapadne centre moći ahilova peta. Preko njega je najlakše delovati i protiv drugih njihovih negativnih namera, odnosno obrnuto: kada bi u Srbiji i BiH postali relaksirani po pitanju ovog ozloglašenog vojnog pakta, dobili bismo krila i na drugim poljima.
A onda bi to kao bumerang pre ili kasnije pogodilo vodeće srpske političare. Njima ne trebaju Dodik i Vučić, makar bili i koperativniji, njima su potrebni istinski srbožderi tipa Mila Đukanovića. Sve drugo im je malo, i zato bi pre ili kasnije one koji im nisu suštinski po meri a pokušavaju da se nagode neminovno odstranili sa državnog vrha.
Za NATO – na kraju i to još jednom da istaknem – kritičko mišljenje nije racionalno, logično rezonovanje. Naprotiv. To stratezi zapadne alijanse ne vole. Ono je samo maska za ispiranje mozgova i brutalnu propagandu. Pod tim kao i njemu sličnim ružičastim zastorima, samo se obavljaju razni prljavi poslovi.
Priča se o slobodi, a okupiraju se države, zagovara se demokratija, a vrše se agresije, nudi se ekonomski prosperitet, a natura eksploatacija.
Toga moramo biti svesni danas kada pokušavaju da preko raznih fondova i na druge načine, kako u Srbiji tako i RS, na novim osnovama otpočnu propagandnu kampanju.
Pri tome deluju kako direktno, tako i indirektno, na primer uz pomoć značajnih sredstava namenjenih lažnom razvoju „kritičkog mišljenja“ u obrazovnom sistemu Republike Srpske! Čuvajmo se NATO Danajaca i kada nam donose naizgled primamljive darove!
Dragomir Anđelković (Pecat.co.rs, Standard.rs)
